„Јандрино jатo” чува српску традицију из Далмације

Специјално за „Политику”

Бањалука – Тридесет година након избеглиштва из Далмације „Јандрино јато”, музичка група карактеристичног звука, чувар певачке традиције и народних обичаја Срба у Хрватској, верно негује успомену на завичај. Свака њихова песма, „Буковицо, родни завичаје”, „Велебиту, дигни се високо”, „Растанак”, „Милице кћери”, „Теци, теци, Крко плава”, „Книне граде и тврђаво стара”, „Вратићу се крају своме”, „Звуци родног завичаја”, „Ту ми срце самује”, „Гори гора”, постала је химна Книна, Задра, Шибеника, Бенковца, Кистања, Обровца и других далматинских места из којих су Срби протерани у рату 1991–1995. године.

Дамир Дамјанић, шеф ове групе коју чине Боро и Раде Дамјанић, Миливој Перишић и Горан Ивановић, певач и песник, аутор већине песама, каже да су од оснивања групе, пре приближно пола века, увек певали о своме крају, о родној груди.

„Од 200 снимљених песма, готово све су о Буковици, Книну, Шибенику, Жегару, Далмацији… Када смо дошли у Бањалуку, опевали смо многа места у Републици Српској, од Градишке до Мањаче, Новог Града, Приједора”, испричао нам је Дамир Дамјанић.

Он каже да се чланови ове групе песмом боре да се завичај не заборави, иако је ово 30. Нова година коју дочекују далеко од места на далматинском камену, где су рођени. Своју чежњу опевали су у стиху: „Кад се сетим мога родног краја, Далмације, мога завичаја, пред очима слике камењара, Буковице и Равних котара...”

За садашње и претходне чланове „Јандриног јата” завичај је, како често говоре, озбиљна и одговорна тема.

„После избеглиштва наше песме наши наступи били су веома емотивни. Срби у целом свету у нама су препознали снажну везу са местима где су рођени и одрасли, одакле носе најлепше успомене. Свуда смо проносили звук наших села, слику и дух традиције и српских обичаја”, кажу чланови „Јандриног јата”, који су уточиште пронашли у Бањалуци.

Они препричавају наступ у дворани „Борик” 1997. године, када је било 8.000 људи, и концерт у Сиднеју три године касније, где су емоције савладале и певаче и публику.

„Ми смо у једном моменту престали да певамо. Сви смо плакали, и публика и ми. Неколико хиљада људи истовремено је плакало. Тада нам је било теже него када смо куће напуштали”, препричава Дамир Дамјанић догађај дубоко урезан у његово памћење.

О томе још каже: „Завичај је мој мотив, и у песмама и у свакодневици. Љубав, начин живота, време и људи, то су теме о којима пишем и о којима певамо, на исти начин, са истом емоцијом, пре 30 година и сада.”

Он је у родно место поред Скрадина први пут након рата отишао 2005. године. Затекао је порушену кућу, оскрнављено имање, пустош која га није обесхрабрила. Написао је песму: „Идем, идем родном крају, тамо где ме сви познају, идем, идем родној кући, моме Книну певајући.”

У наредних неколико година све је обновио и уредио. Ипак, наставио је живот у Бањалуци, као и остали чланови „Јандриног јата” зато што су овде започели нови живот, скућили се, уклопили у нову средину. Раде Дамјанић, пореклом из Драпља код Шибеника, каже да о Бањалуци често запевају: „Бањалука, кажу, најлепши је град, давно у њу дођох као момак млад, мислио сам остати само један дан у њој, ал’ ми скоро прође цели живот мој.”

Овај музички састав, најстарији у Далмацији, настао је 1979. године на подручју Шибеника. Оснивач је Јандрија Јандро Баљак (1938–2013) из села Братишковци. Један од првих звучних записа настао је на Сајму у Ђеврскама код Книна на Илиндан 1980. године. На седмом „Селу Тромеђе” у августу 1989. године у Стрмици, код Книна, „Јандрино јато” проглашено је за певачку групу године. Тиме је њихова популарност превазишла далматинска села и градове. Исте године позвани су на „Бемус”, на концерт изворног стваралаштва Југославије у Београду.

Уследио је снимање првог албума изворне песме „Буковицо, родни завичају” у издању Радио-телевизије Београд 1990. године. Текстове на народну мелодију су за овај и наредна два албума „Певај, Крајино”, и „Сви ти прете, Крајино” написали Никола Мартић из Жагровића код Книна, Дамир Дамјанић из Прокљана код Скрадина и Миливој Перишић из Ждрапња.

Осим Јандрије Баљка, у групи су певали Жељко Гњидић из шибенског села Брибира, Миливој Перишић, Бошко Гњидић и Раде Дамјанић из Ждрапња, браћа Боро и Дамир Дамјанић из Прокљана код Скрадина. Хармоникаш је био Никола Мартић из Жагровића код Книна, а организатор и вођа Слободан Тодоровић из Шибеника. Након избеглиштва 1995. године, у истом певачком саставу, осим хармоникаша Николе Мартића којег је заменио Горан Драгишић из Плавна код Книна, објавили су албум „Вратићу се крају своме” са десет песама. Текстове су, на музику Радета Дамјанића, написали Борка Тадић, Раде Дамјанић, Боро Дамјанић и Миливој Перишић. Током наредних година „Јандрино јато” је свој крај опевало на још 20 албума.

Осим дискографских издања, „Јандрино јато” је чест гост на различитим културним манифестацијама и музичким фестивалима. Посебно истичу „Илиндански сајам” у Ђеврскама код Книна, „Мокропољске сусрете” у Мокром Пољу, „Крајишко вече” у Београду, „Српско вече” у Загребу, „Крајишко прело” у Вуперталу у Немачкој, „Завичајно вече” у Борову, „Вече Буковице” у Земун Пољу, „Крајишко вече” у Новим Бановцима, „Вече Голубићана” у Београду, „Вече завичајне и народне пјесме” у Жегару код Обровца, „Зимско прело” у Пискавици код Бањалуке, „Вече српске песме” у Бањалуци, „Крајишко вече” у Ветернику...