Тинејџери и свет необичних створења

Тринаестогодишња девојчица Јелена изгубила је оца, преселила се с мајком у нови крај који јој се не свиђа, отуђена је од другара, не проналази додирне тачке с њима и некако јој све иде наопако. Ипак, проналази сродну душу у Андреју, усамљеном четрнаестогодишњаку који живи у свом свету и околина га много не интересује. Њих двоје су главни јунаци романа „Тридесет живота Јелене Јанић”, књижевнице Милке Кнежевић Ивашковић, објављеног у издању „Службеног гласника”.

Како Јелена и Андреј постају другари, зашто се не треба плашити паука Пере, које се то страшне и мање страшне животиње појављују у књизи откривали су недавно петаци и шестаци београдских основних школа „Дринка Павловић” и „Никола Тесла” заједно с ауторком романа, као и илустратором Луком Тирлингером и Владиславом Војновић, уредницом едиције „Азбучни ред” „Службеног гласника” на радионици уприличеној у библиотеци „Невен”, огранку Дечјег одељења „Чика Јова Змај” Библиотеке града Београда.

„Да ли се ви плашите неких животиња”, уследило је питање за најмлађе и руке полетеше у ваздух.

„Ја се плашим буба, али зато обожавам мраве”, рекао је један дечак, док је његов вршњак објаснио да се ужасава змија.

Змије нису ни љигаве ни гадне, објаснила је Милка Кнежевић Ивашковић, додајући да је више пута била у контакту с њима, а једној од њих, удаву, посвећено је и поглавље у књизи.

„Кад их дирате, имате осећај као да дирате кожни предмет, оне се прилагођавају спољашњој температури и не дирају човека, чак га се и плаше”, објаснила је књижевница.

Кад је била дете и она се плашила паукова, испричала је ауторка романа основцима. Али онда их је боље упознала и схватила да нема разлога да их се плаши и показала ђацима своју маскоту – великог гуменог паука Перу.

„Ја не волим смрдибубе, када их видим одмах бежим. Једном је једна пала на мој јастук и ја сам вриштећи истрчала из собе”, објаснила је једна петакиња.

Онда су основци од ауторке романа о Јелени Јанић сазнали оно што мало ко зна – из породице смрдибуба је скарабеј – света буба која се славила у древном Египту, али и балегар којег код нас има широм земље.

На ред је дошло и питање о кућним љубимцима, на које су ђаци једва чекали да одговоре: „Ја имам пса, ја пса и мачку, а ја папагаја…” Испоставило се да неко гаји и корњачу, гуштера, па чак и сову, а одрасли су питали ученике да ли се људи увек брину о кућним љубимцима.

„Пас, мачка, хрчак… сви кућни љубимци су жива бића и кад их узмемо не треба да их оставимо, већ увек да се бринемо о њима”, стигао је одговор једне девојчице.

Многи су испричали сцене из живота кад су примећивали да се власници баш не брину о љубимцима како треба. Закључак основаца био је да животиње никако не треба напуштати.

Ђаке је интересовало како је Милка Кнежевић Ивашковић постала писац и шта је то занимљиво у њеној новој књизи. Говорили су и шта би они волели да буде у њеном наредном делу: „Нешто научнофантастично, девојчица која је дошла из села у град или обрнуто, дете које су усвојили престроги родитељи…”

„Књига је подељена у 30 поглавља, колико и има слова у нашој азбуци, и свако је посвећено једном слову. У поглављима су представљене необичне животиње, а Јелена временом схвата да је књига о животињама коју јој је отац оставио заправо чаробна”, објаснила је ауторка.

Због чега је ова књига чаробна, на који начин Јелена мења облик и постаје једно од ових необичних створења, али и упознаје свет онако како га она виде – откриће читаоци овог романа који је заинтересовао учеснике радионице.