Tinejdžeri i svet neobičnih stvorenja

Trinaestogodišnja devojčica Jelena izgubila je oca, preselila se s majkom u novi kraj koji joj se ne sviđa, otuđena je od drugara, ne pronalazi dodirne tačke s njima i nekako joj sve ide naopako. Ipak, pronalazi srodnu dušu u Andreju, usamljenom četrnaestogodišnjaku koji živi u svom svetu i okolina ga mnogo ne interesuje. Njih dvoje su glavni junaci romana „Trideset života Jelene Janić”, književnice Milke Knežević Ivašković, objavljenog u izdanju „Službenog glasnika”.

Kako Jelena i Andrej postaju drugari, zašto se ne treba plašiti pauka Pere, koje se to strašne i manje strašne životinje pojavljuju u knjizi otkrivali su nedavno petaci i šestaci beogradskih osnovnih škola „Drinka Pavlović” i „Nikola Tesla” zajedno s autorkom romana, kao i ilustratorom Lukom Tirlingerom i Vladislavom Vojnović, urednicom edicije „Azbučni red” „Službenog glasnika” na radionici upriličenoj u biblioteci „Neven”, ogranku Dečjeg odeljenja „Čika Jova Zmaj” Biblioteke grada Beograda.

„Da li se vi plašite nekih životinja”, usledilo je pitanje za najmlađe i ruke poleteše u vazduh.

„Ja se plašim buba, ali zato obožavam mrave”, rekao je jedan dečak, dok je njegov vršnjak objasnio da se užasava zmija.

Zmije nisu ni ljigave ni gadne, objasnila je Milka Knežević Ivašković, dodajući da je više puta bila u kontaktu s njima, a jednoj od njih, udavu, posvećeno je i poglavlje u knjizi.

„Kad ih dirate, imate osećaj kao da dirate kožni predmet, one se prilagođavaju spoljašnjoj temperaturi i ne diraju čoveka, čak ga se i plaše”, objasnila je književnica.

Kad je bila dete i ona se plašila paukova, ispričala je autorka romana osnovcima. Ali onda ih je bolje upoznala i shvatila da nema razloga da ih se plaši i pokazala đacima svoju maskotu – velikog gumenog pauka Peru.

„Ja ne volim smrdibube, kada ih vidim odmah bežim. Jednom je jedna pala na moj jastuk i ja sam vrišteći istrčala iz sobe”, objasnila je jedna petakinja.

Onda su osnovci od autorke romana o Jeleni Janić saznali ono što malo ko zna – iz porodice smrdibuba je skarabej – sveta buba koja se slavila u drevnom Egiptu, ali i balegar kojeg kod nas ima širom zemlje.

Na red je došlo i pitanje o kućnim ljubimcima, na koje su đaci jedva čekali da odgovore: „Ja imam psa, ja psa i mačku, a ja papagaja…” Ispostavilo se da neko gaji i kornjaču, guštera, pa čak i sovu, a odrasli su pitali učenike da li se ljudi uvek brinu o kućnim ljubimcima.

„Pas, mačka, hrčak… svi kućni ljubimci su živa bića i kad ih uzmemo ne treba da ih ostavimo, već uvek da se brinemo o njima”, stigao je odgovor jedne devojčice.

Mnogi su ispričali scene iz života kad su primećivali da se vlasnici baš ne brinu o ljubimcima kako treba. Zaključak osnovaca bio je da životinje nikako ne treba napuštati.

Đake je interesovalo kako je Milka Knežević Ivašković postala pisac i šta je to zanimljivo u njenoj novoj knjizi. Govorili su i šta bi oni voleli da bude u njenom narednom delu: „Nešto naučnofantastično, devojčica koja je došla iz sela u grad ili obrnuto, dete koje su usvojili prestrogi roditelji…”

„Knjiga je podeljena u 30 poglavlja, koliko i ima slova u našoj azbuci, i svako je posvećeno jednom slovu. U poglavljima su predstavljene neobične životinje, a Jelena vremenom shvata da je knjiga o životinjama koju joj je otac ostavio zapravo čarobna”, objasnila je autorka.

Zbog čega je ova knjiga čarobna, na koji način Jelena menja oblik i postaje jedno od ovih neobičnih stvorenja, ali i upoznaje svet onako kako ga ona vide – otkriće čitaoci ovog romana koji je zainteresovao učesnike radionice.