Има ли краја ривалству Љајића и Угљанина?

У Новом Пазару се не виђамо, у влади се поздравимо, искренo описује Расим Љајић однос између њега и Сулејмана Угљанина. У јучерашњем „Кажипрсту” Радија Б92 био је још искренији говорећи о мржњи припадника његових и Угљанинових присталица која је поделила и породице у Санџаку.

Али вероватноћа да се Расим Љајић и Сулејман Угљанин помире мора да буде макар за проценат већа него што је почетком деведесетих година прошлог века била да Слободан Милошевић и Вук Драшковић седну за исти сто. Јер ако су разговарали Милошевић и Драшковић, Тадић и Дачић, онда ће се у очи погледати и двојица Санџаклија иза којих не стоје само две политичке странке, него и две верске заједнице, обе исламске.

Тешко је веровати да њихов спор могу да разреше и премијер Мирко Цветковић, који је са њима разговарао, али и Борис Тадић, од кога се поново тражи и посредовање и решење сукоба дугог више од деценије.

Љајићу је то јасно, јер већ нуди споразум о ненападању, а раније је трпељивост показао остављајући Угљанинове људе у општинској администрацији, од којих су неки сада разбијали државну имовину. Угљанин ће морати да покаже разумевање, али ће оно бити минимално док се не види куда води кривична пријава због „убиства у покушају, наношења тешких телесних повреда...”, коју је против лидера Странке демократске акције и 50 његових присталица поднело правобранилаштво Новог Пазара.

Ако помирење у овом тренутку није извесно, изгледно је смањивање интензитета сукоба, јер ниједна странка у овом тренутку неће да буде узрок пада владајуће коалиције у којој се обе налазе. Љајићев СДП рекао је да и ако напусти министарско место – неће да руши владу. Угљанин је још мање у прилици да изложи себе ризику рушења владе, јер се већ налази на политичкој низбрдици, губећи моћ тамо где је био најјачи – у Санџаку.

Тако ће се сукоб продужити, а најгоре је ако његови актери мисле да је једини његов исход коначна победа једног од ривала.

Љуто ривалство Расима Љајића и Сулејмана Угљанина траје готово колико и вишепартијски живот у Србији. Обојица су политички преживела драматичне ратне године током којих су се њихови сународници у Босни и Херцеговини (али и суграђани из Санџака) сукобљавали са српским снагама. На истој страни били су кратко, кренули су сваки својим путем, трагајући за савезницима у Београду, у региону и у свету. И Угљанин и Љајић су сарађивали и са Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом и Борисом Тадићем... Неки од тих савеза изгледали су немогући као када је Угљанин подржао Коштуницу, односно када је Љајић правио локалне договоре са радикалима. Обојици лидера Бошњака било је јасно да немају будућности, колико без снажног упоришта у бирачком телу Санџака, толико и без јасне подршке неке од водећих партија из демократског блока. Али и странке из демократског блока знале су да због политичке стабилности Србије морају да имају добар однос макар са једном од две најјаче странке Бошњака.

Политичке филозофије Љајића и Угљанина се и те како разликују, а њихове политичке тактике најважнију додирну тачку имају управо у борби за превласт у Санџаку. Јер као што је Угљанин од самог почетка био свестан да је то подручје једина озбиљна и релевантна база за бошњачког политичара, тако је и Љајић разумео да благонаклоност коју ужива у Србији, па и у свету, није довољна да се одржи на политичкој сцени. На који начин се Угљанин и Љајић боре за наклоност Санџаклија, знају они, и није баш пристојно из Београда описивати и пресуђивати. Али из Београда се може казати да је свако насиље, ма ко га починио недопустиво и да мора да буде кажњено.

------------------------------------------------

Од државног непријатеља до министра

(/slika2)Министар без портфеља у Влади Србије, лидер Бошњачке листе за Санџак и дугогодишњи градоначелник Новог Пазара Сулејман Угљанин, у последњих двадесетак година прешао је пут од сепаратисте и државног непријатеља с почетка деведесетих година прошлог века, до пожељног коалиционог партнера сваке власти после 2000. године. Актуелна влада Мирка Цветковића је скупштинску већину успела да обезбеди захваљујући двојици његових посланика. Његов најјачи опонент Расим Љајић оптужује владу да Угљанину због та два гласа претерано попушта.

Њихово ривалство, започето још почетком деведесетих, дошло је до пуног изражаја када је крајем 2004. године Угљанин изабран за градоначелника Новог Пазара a већину у локалном парламенту освојила Љајићева странка. Од тада је град постао синоним за политичке размирице које су поделиле и вернике доводећи коначно до тога да и један и други имају „своје муфтије и своје џамије у Санџаку”.

Угљанин је рођен 1953. године у Косовској Митровици, завршио је Стоматолошки факултет у Сарајеву 1980. На првим вишестраначким изборима Странка демократске акције освојила је три посланичка места, а Угљанин је као председнички кандидат заузео четврто место.

У октобру 1991. организовао је референдум о аутономији Санџака на коме се 98 одсто Муслимана изјаснило за „потпуну политичку и територијалну аутономију са правом прикључења једној од република”. У јуну 1993, пошто је полиција ухапсила 15 његових присталица, Угљанин је напустио земљу и три године провео у Турској.

У међувремену власти у Србији су против њега подигле оптужницу за покушај стварања државе Санџак. Међутим, он се 1996. ипак враћа у земљу и несметано се укључио у изборну кампању за савезне и локалне изборе. Спекулисало се да је тада склопио неку врсту споразума са тадашњим шефом Државне безбедности Јовицом Станишићем, а оптужбе за сарадњу са том службом пратиће га и касније.

Са лидерима пет муслиманских странака у Санџаку формирао је „Листу за Санџак – др Сулејман Угљанин”, и тада постао савезни посланик. Имунитет му је одузет 1997. године, оптужен је за припремање оружане побуне, у Нови Пазар је уведена принудна управа, али до суђења никада није дошло.

На изборима 2004. двојица посланика његове коалиције у републички парламент улазе на листи Демократске странке, али годину дана касније Угљанин потписује споразум са тада владајућом коалицијом и добија места државних секретара у влади Војислава Коштунице. Његови противници су тврдили да је то урадио суочен са оптужбама да је проневерио новац из општинског буџета. На изборе 2007. Бошњачка листа излази самостално и осваја два мандата, колико је добила и после прошлогодишњих парламентарних избора који су Угљанину донели и место у Влади Србије. Истовремено, после 15 година остаје без власти у Новом Пазару.

---------------------------------------------------

Таленат за компромис

(/slika3)Лидер Санџачке демократске партије и актуелни министар за рад и социјална питања Расим Љајић спада међу ретке политичаре у Србији који су успели да од 2000. године непрекидно буду на веома високим функцијама. Један од разлога је свакако то што показује велику дозу спремности на компромис, али и ти што је у расподели функција прихватао задатке које други нису хтели.

Љајић је рођен 1964. године у Новом Пазару, завршио је Медицински факултет у Сарајеву, где је као студент 1990. године постао члан Странке демократске акције БиХ. Јула исте године са Сулејманом Угљанином основао је СДА у Новом Пазару, у којој је Угљанин био предсeдник, а Љајић генерални секретар.

После расцепа у тој странци, до кога је дошло када је Угљанин напустио земљу, Љајић са делом чланства 1994. године оснива Коалицију Санџак, са идејом да више промовише грађанске вредности. То је био одговор на изразито националну политику СДА. Листа 2000. године мења име у садашњи назив Санџачка демократска странка и у оквиру коалиције ДОС улази у власт.

За савезног министра националних и етничких заједница у Влади СР Југославије Љајић је изабран је 4. новембра 2000, а исте године постао је потпредседник Координационог тела за решавање кризе на југу Србије и потпредседник Координационог центра за Косово и Метохију. Функцију министра (за људска и мањинска права) задржао је и је и у Савету министара СЦГ, а 2004. је именован за председника Националног савета за сарадњу СЦГ са трибуналом у Хагу. Председник Координационог тела за југ Србије је од 1. септембра 2005. године, а обе функције је задржао и после распада СЦГ.

Упркос сталним учешћем у власти на државном нивоу, СДП је у Љајићевом Новом Пазару све до последњих локалних избора била оштра опозиција Угљаниновој странци, а сукоби њихових присталица довели су и до убиства одборничког кандидата Листе за Санџак на ванредним изборима 2006. године.

После овогодишњих локалних избора СДП је, ушавши у коалицију са Јединственом српском листом (коју чине СРС, ДСС-НС и СПС) преузела власт у том граду.

Љајићева странка је парламентарне изборе 2007. изашла на листи ДС-а, а 2008. године на листи За европску Србију, што јој је донело четири посланичка мандата, а Љајићу министарско место.