Ima li kraja rivalstvu Ljajića i Ugljanina?

U Novom Pazaru se ne viđamo, u vladi se pozdravimo, iskreno opisuje Rasim Ljajić odnos između njega i Sulejmana Ugljanina. U jučerašnjem „Kažiprstu” Radija B92 bio je još iskreniji govoreći o mržnji pripadnika njegovih i Ugljaninovih pristalica koja je podelila i porodice u Sandžaku.

Ali verovatnoća da se Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin pomire mora da bude makar za procenat veća nego što je početkom devedesetih godina prošlog veka bila da Slobodan Milošević i Vuk Drašković sednu za isti sto. Jer ako su razgovarali Milošević i Drašković, Tadić i Dačić, onda će se u oči pogledati i dvojica Sandžaklija iza kojih ne stoje samo dve političke stranke, nego i dve verske zajednice, obe islamske.

Teško je verovati da njihov spor mogu da razreše i premijer Mirko Cvetković, koji je sa njima razgovarao, ali i Boris Tadić, od koga se ponovo traži i posredovanje i rešenje sukoba dugog više od decenije.

Ljajiću je to jasno, jer već nudi sporazum o nenapadanju, a ranije je trpeljivost pokazao ostavljajući Ugljaninove ljude u opštinskoj administraciji, od kojih su neki sada razbijali državnu imovinu. Ugljanin će morati da pokaže razumevanje, ali će ono biti minimalno dok se ne vidi kuda vodi krivična prijava zbog „ubistva u pokušaju, nanošenja teških telesnih povreda...”, koju je protiv lidera Stranke demokratske akcije i 50 njegovih pristalica podnelo pravobranilaštvo Novog Pazara.

Ako pomirenje u ovom trenutku nije izvesno, izgledno je smanjivanje intenziteta sukoba, jer nijedna stranka u ovom trenutku neće da bude uzrok pada vladajuće koalicije u kojoj se obe nalaze. Ljajićev SDP rekao je da i ako napusti ministarsko mesto – neće da ruši vladu. Ugljanin je još manje u prilici da izloži sebe riziku rušenja vlade, jer se već nalazi na političkoj nizbrdici, gubeći moć tamo gde je bio najjači – u Sandžaku.

Tako će se sukob produžiti, a najgore je ako njegovi akteri misle da je jedini njegov ishod konačna pobeda jednog od rivala.

Ljuto rivalstvo Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina traje gotovo koliko i višepartijski život u Srbiji. Obojica su politički preživela dramatične ratne godine tokom kojih su se njihovi sunarodnici u Bosni i Hercegovini (ali i sugrađani iz Sandžaka) sukobljavali sa srpskim snagama. Na istoj strani bili su kratko, krenuli su svaki svojim putem, tragajući za saveznicima u Beogradu, u regionu i u svetu. I Ugljanin i Ljajić su sarađivali i sa Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem... Neki od tih saveza izgledali su nemogući kao kada je Ugljanin podržao Koštunicu, odnosno kada je Ljajić pravio lokalne dogovore sa radikalima. Obojici lidera Bošnjaka bilo je jasno da nemaju budućnosti, koliko bez snažnog uporišta u biračkom telu Sandžaka, toliko i bez jasne podrške neke od vodećih partija iz demokratskog bloka. Ali i stranke iz demokratskog bloka znale su da zbog političke stabilnosti Srbije moraju da imaju dobar odnos makar sa jednom od dve najjače stranke Bošnjaka.

Političke filozofije Ljajića i Ugljanina se i te kako razlikuju, a njihove političke taktike najvažniju dodirnu tačku imaju upravo u borbi za prevlast u Sandžaku. Jer kao što je Ugljanin od samog početka bio svestan da je to područje jedina ozbiljna i relevantna baza za bošnjačkog političara, tako je i Ljajić razumeo da blagonaklonost koju uživa u Srbiji, pa i u svetu, nije dovoljna da se održi na političkoj sceni. Na koji način se Ugljanin i Ljajić bore za naklonost Sandžaklija, znaju oni, i nije baš pristojno iz Beograda opisivati i presuđivati. Ali iz Beograda se može kazati da je svako nasilje, ma ko ga počinio nedopustivo i da mora da bude kažnjeno.

------------------------------------------------

Od državnog neprijatelja do ministra

(/slika2)Ministar bez portfelja u Vladi Srbije, lider Bošnjačke liste za Sandžak i dugogodišnji gradonačelnik Novog Pazara Sulejman Ugljanin, u poslednjih dvadesetak godina prešao je put od separatiste i državnog neprijatelja s početka devedesetih godina prošlog veka, do poželjnog koalicionog partnera svake vlasti posle 2000. godine. Aktuelna vlada Mirka Cvetkovića je skupštinsku većinu uspela da obezbedi zahvaljujući dvojici njegovih poslanika. Njegov najjači oponent Rasim Ljajić optužuje vladu da Ugljaninu zbog ta dva glasa preterano popušta.

Njihovo rivalstvo, započeto još početkom devedesetih, došlo je do punog izražaja kada je krajem 2004. godine Ugljanin izabran za gradonačelnika Novog Pazara a većinu u lokalnom parlamentu osvojila Ljajićeva stranka. Od tada je grad postao sinonim za političke razmirice koje su podelile i vernike dovodeći konačno do toga da i jedan i drugi imaju „svoje muftije i svoje džamije u Sandžaku”.

Ugljanin je rođen 1953. godine u Kosovskoj Mitrovici, završio je Stomatološki fakultet u Sarajevu 1980. Na prvim višestranačkim izborima Stranka demokratske akcije osvojila je tri poslanička mesta, a Ugljanin je kao predsednički kandidat zauzeo četvrto mesto.

U oktobru 1991. organizovao je referendum o autonomiji Sandžaka na kome se 98 odsto Muslimana izjasnilo za „potpunu političku i teritorijalnu autonomiju sa pravom priključenja jednoj od republika”. U junu 1993, pošto je policija uhapsila 15 njegovih pristalica, Ugljanin je napustio zemlju i tri godine proveo u Turskoj.

U međuvremenu vlasti u Srbiji su protiv njega podigle optužnicu za pokušaj stvaranja države Sandžak. Međutim, on se 1996. ipak vraća u zemlju i nesmetano se uključio u izbornu kampanju za savezne i lokalne izbore. Spekulisalo se da je tada sklopio neku vrstu sporazuma sa tadašnjim šefom Državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, a optužbe za saradnju sa tom službom pratiće ga i kasnije.

Sa liderima pet muslimanskih stranaka u Sandžaku formirao je „Listu za Sandžak – dr Sulejman Ugljanin”, i tada postao savezni poslanik. Imunitet mu je oduzet 1997. godine, optužen je za pripremanje oružane pobune, u Novi Pazar je uvedena prinudna uprava, ali do suđenja nikada nije došlo.

Na izborima 2004. dvojica poslanika njegove koalicije u republički parlament ulaze na listi Demokratske stranke, ali godinu dana kasnije Ugljanin potpisuje sporazum sa tada vladajućom koalicijom i dobija mesta državnih sekretara u vladi Vojislava Koštunice. Njegovi protivnici su tvrdili da je to uradio suočen sa optužbama da je proneverio novac iz opštinskog budžeta. Na izbore 2007. Bošnjačka lista izlazi samostalno i osvaja dva mandata, koliko je dobila i posle prošlogodišnjih parlamentarnih izbora koji su Ugljaninu doneli i mesto u Vladi Srbije. Istovremeno, posle 15 godina ostaje bez vlasti u Novom Pazaru.

---------------------------------------------------

Talenat za kompromis

(/slika3)Lider Sandžačke demokratske partije i aktuelni ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić spada među retke političare u Srbiji koji su uspeli da od 2000. godine neprekidno budu na veoma visokim funkcijama. Jedan od razloga je svakako to što pokazuje veliku dozu spremnosti na kompromis, ali i ti što je u raspodeli funkcija prihvatao zadatke koje drugi nisu hteli.

Ljajić je rođen 1964. godine u Novom Pazaru, završio je Medicinski fakultet u Sarajevu, gde je kao student 1990. godine postao član Stranke demokratske akcije BiH. Jula iste godine sa Sulejmanom Ugljaninom osnovao je SDA u Novom Pazaru, u kojoj je Ugljanin bio predsednik, a Ljajić generalni sekretar.

Posle rascepa u toj stranci, do koga je došlo kada je Ugljanin napustio zemlju, Ljajić sa delom članstva 1994. godine osniva Koaliciju Sandžak, sa idejom da više promoviše građanske vrednosti. To je bio odgovor na izrazito nacionalnu politiku SDA. Lista 2000. godine menja ime u sadašnji naziv Sandžačka demokratska stranka i u okviru koalicije DOS ulazi u vlast.

Za saveznog ministra nacionalnih i etničkih zajednica u Vladi SR Jugoslavije Ljajić je izabran je 4. novembra 2000, a iste godine postao je potpredsednik Koordinacionog tela za rešavanje krize na jugu Srbije i potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Funkciju ministra (za ljudska i manjinska prava) zadržao je i je i u Savetu ministara SCG, a 2004. je imenovan za predsednika Nacionalnog saveta za saradnju SCG sa tribunalom u Hagu. Predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije je od 1. septembra 2005. godine, a obe funkcije je zadržao i posle raspada SCG.

Uprkos stalnim učešćem u vlasti na državnom nivou, SDP je u Ljajićevom Novom Pazaru sve do poslednjih lokalnih izbora bila oštra opozicija Ugljaninovoj stranci, a sukobi njihovih pristalica doveli su i do ubistva odborničkog kandidata Liste za Sandžak na vanrednim izborima 2006. godine.

Posle ovogodišnjih lokalnih izbora SDP je, ušavši u koaliciju sa Jedinstvenom srpskom listom (koju čine SRS, DSS-NS i SPS) preuzela vlast u tom gradu.

Ljajićeva stranka je parlamentarne izbore 2007. izašla na listi DS-a, a 2008. godine na listi Za evropsku Srbiju, što joj je donelo četiri poslanička mandata, a Ljajiću ministarsko mesto.