Живот у ритму музике за плес

Не тако давно као што изгледа Београд је био рокенрол град. Добро, било је и посела, али је из подрума и с крова долазила нека друга музика. Није више тако. Што је у реду. Рокенролу је изветрио смисао и тамо где је рођен. Запљуснуле су нас друге музике. И то је сасвим у реду. Нема смисла, међутим, што се, попут имена улица, бришу трагови рокенрол прошлости Београда. Чему? Као да је реч о нечистој савести коју није довољно гурнути под тепих, већ је обезглављену треба бацити у Саву. Ламент? Може бити.

Пре неко вече свратих у галерију "Озон" на "премијеру" књиге Дејана Цукића "45 обртаја". Што рече Пеца Поповић, Цукићеве "приче о песмама" једно су од не тако бројних сведочанстава на српском језику о музици која је обележила другу половину 20. века. Тим више су драгоцене. Сретох тамо доста пријатеља из разних живота. Запричах се са Ацом Селтиком и Зокијем Пановићем. Аца нам је, несвесно, бацио тему. Нисмо поштено ни проћаскали, већ су по нама севали блицеви. Кажем: "Ацо, поред тебе ћу и ја да постанем селебрити. Изаћи ћу где излазе познати." За пешадијом ступа лака коњица. Новинари. "Кад ће ваш нови пројекат?" "Зашто чешће не наступате?" "Да ли је млада сцена посустала?" Није лако бити селебрити. Наћи прави одговор на сва та тешка питања. Аца шири руке. "Што мене то пита? Да ли ја са четири банке и даље треба да глумим младалачки ентузијазам. То треба да питају неког млађег." Ех ти новинари...

Брзо долазимо до консензуса – смешно је што је и даље актуелна "млада сцена", последња коју је Београд успео да изнедри, састављена махом од чика и тета. У исто време, неког "новог таласа" нема на видику. Не зато што нема деце која прангијају или репују, има их (шифра: Репетитор), већ зато што су сви канали шире афирмације за њих затворени. Скупштинске и општинске одборе "за младе", медије, установе културе, издавачке куће... за ту децу није брига. О њима брине једино доктор Зарубица.

Зоки елаборира како је југословенска поп-рок школа, или како год то звали, била аутентична културна појава и како је штета што је то вредно достигнуће тек тако препуштено растакању. Слажем се, имам и амандмане. Имајући у виду шта смо, преко MTV-а и других испостава модерног мишљења, добили у замену, оно "мрачно" доба дође као ренесанса. С друге стране, крајње је неодговорно да сопствену рокенрол баштину шаљемо на ђубриште историје. Ако ни због чега другог, онда зато што је управо то "диференција специфика" између нас и ових нових Европљана који до 89. нису знали шта је винил плоча. Аутентичну сцену да не спомињемо. Одричући се те баштине, дајемо за право арогантним игнорантима да нас олако сврставају у канту "Источна Европа, комунизам" и да из те канте касније ваде политике које никакве везе с мозгом немају.

Разиђосмо се кад је постало најзанимљивије. Аца је морао кући, да успављује Селтика јуниора. Неће дете да спава док му тата не отпева неку ирску. А таман смо били дошли до ребуса: Шта је данас звук Београда? Данијела Вранић или Марко Настић? Џеј или ди-џеј Пуки? Фламингоси или Генгбенгерси? Цеца или Ђуле? Ајс Нигрутин или Аца Лукас?
Све то и још много тога. Медији лепо смуте, па проспу и добије се специјалитет куће. Галиматијас. Омамљује из прве, као зозовача. Како звучи у пракси? Као џубокс у кафићу код Правно-биротехничке, где се веселе млада покољења. За свачију душу ту има понешто. Бисери расути по целом свету. Моје гаћице још увек код тебе. Мирис џеје осећа се свуда. Мој длан за тебе фаталан... Све може! Што не би могло?

Толеранција! Да је жив, Џон Ленон би се расплакао. Плакао би и Махатма Ганди. Сан је постао јава. Баш у нашем граду. Некад су се мрзели рокери и народњаци. Панкери и шминкери. Металци и хипици. Уместо саборности, имали смо поделе. Сада се све се из корена променило. Суочили смо се са прошлошћу, погледали истини у очи и доживели катарзу. Помирили се са собом и другима. Узели смо кредите и преко ноћи постали фини. Ускочили у одела. Ставили кравате. Радимо од девет до пет. Излазимо у "Меркатор". Љубав је у ваздуху. Излила се из песме Фила Колинса и преплавила улице и тргове. Засипа нас са билборда, радио-таласа и тв-екрана. Тимови у зеленом и свим осталим бојама брину да увек будемо добре воље. Да трошимо своја богатства. И да се волимо.  

Сплавови су резултанта те свеопште љубави. Материјализација духа времена. Исказ нашег модерног сензибилитета. Камен темељац новог идентитета града. Највиша тачка његове вишевековне еволуције. Што би рекао Фукујама – крај историје. Путници намерници из белог света долазе да би видели то чудо невиђено. То што нигде другде нема. Бункере на води са певањем и пуцањем. Благо нама кад госте имамо где да изведемо. Да се проведу као никад у животу. Народна пословица лепо каже: "Чега се паметан стиди…" Није та. Лапсус. "Ако је тешко живети, опет је живот сладак."

За неколико месеци београдски биг бенд ће напунити шездесет година. Нема много градова, поготово код нових Европљана, који могу тиме да се похвале. Не хвалимо се ни ми. Хвалимо се сплавовима. Биг бенд нам животари на вештачком дисању. Док не свисне од муке.
Најпознатији светски музички магазин – "Ролингстонс" – управо слави 40. рођендан. Јубилеј се користи као повод за враћање филма уназад, присећање на носиоце рокенрол споменице, преиспитивање заоставштине. Користи се и за писање неке нове историје популарне културе, како би се удахнуло зрнце смисла обесмишљеној музици данашњице. Легитимно. Свако има право да меси историју по мери садашњих потреба. Друго је питање ко ће да је једе, а биће то они који нису свесни времена и простора.

Београд је имао џубокс, са неким другачијим садржајима од оног код Правно-биротехничке, пре него што је измишљен "Ролингстонс". Прошле године би му била 40. годишњица. Није обележена. Бар не званично. Такве годишњице бележи само Пеца Поповић. Званични не маре за прашњаве историје. И много важнији датуми препуштени су забораву. Права историја, уосталом, ионако почиње од њих. И завршава се са сплавовима. Ни после 13 година Београд није пронашао начин да на достојан начин артикулише сећање на човека који је био еманација ширине и отворености овог града. И такве ствари су препуштене тржишту. И сплавовима.