Život u ritmu muzike za ples

Ne tako davno kao što izgleda Beograd je bio rokenrol grad. Dobro, bilo je i posela, ali je iz podruma i s krova dolazila neka druga muzika. Nije više tako. Što je u redu. Rokenrolu je izvetrio smisao i tamo gde je rođen. Zapljusnule su nas druge muzike. I to je sasvim u redu. Nema smisla, međutim, što se, poput imena ulica, brišu tragovi rokenrol prošlosti Beograda. Čemu? Kao da je reč o nečistoj savesti koju nije dovoljno gurnuti pod tepih, već je obezglavljenu treba baciti u Savu. Lament? Može biti.

Pre neko veče svratih u galeriju "Ozon" na "premijeru" knjige Dejana Cukića "45 obrtaja". Što reče Peca Popović, Cukićeve "priče o pesmama" jedno su od ne tako brojnih svedočanstava na srpskom jeziku o muzici koja je obeležila drugu polovinu 20. veka. Tim više su dragocene. Sretoh tamo dosta prijatelja iz raznih života. Zapričah se sa Acom Seltikom i Zokijem Panovićem. Aca nam je, nesvesno, bacio temu. Nismo pošteno ni proćaskali, već su po nama sevali blicevi. Kažem: "Aco, pored tebe ću i ja da postanem selebriti. Izaći ću gde izlaze poznati." Za pešadijom stupa laka konjica. Novinari. "Kad će vaš novi projekat?" "Zašto češće ne nastupate?" "Da li je mlada scena posustala?" Nije lako biti selebriti. Naći pravi odgovor na sva ta teška pitanja. Aca širi ruke. "Što mene to pita? Da li ja sa četiri banke i dalje treba da glumim mladalački entuzijazam. To treba da pitaju nekog mlađeg." Eh ti novinari...

Brzo dolazimo do konsenzusa – smešno je što je i dalje aktuelna "mlada scena", poslednja koju je Beograd uspeo da iznedri, sastavljena mahom od čika i teta. U isto vreme, nekog "novog talasa" nema na vidiku. Ne zato što nema dece koja prangijaju ili repuju, ima ih (šifra: Repetitor), već zato što su svi kanali šire afirmacije za njih zatvoreni. Skupštinske i opštinske odbore "za mlade", medije, ustanove kulture, izdavačke kuće... za tu decu nije briga. O njima brine jedino doktor Zarubica.

Zoki elaborira kako je jugoslovenska pop-rok škola, ili kako god to zvali, bila autentična kulturna pojava i kako je šteta što je to vredno dostignuće tek tako prepušteno rastakanju. Slažem se, imam i amandmane. Imajući u vidu šta smo, preko MTV-a i drugih ispostava modernog mišljenja, dobili u zamenu, ono "mračno" doba dođe kao renesansa. S druge strane, krajnje je neodgovorno da sopstvenu rokenrol baštinu šaljemo na đubrište istorije. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je upravo to "diferencija specifika" između nas i ovih novih Evropljana koji do 89. nisu znali šta je vinil ploča. Autentičnu scenu da ne spominjemo. Odričući se te baštine, dajemo za pravo arogantnim ignorantima da nas olako svrstavaju u kantu "Istočna Evropa, komunizam" i da iz te kante kasnije vade politike koje nikakve veze s mozgom nemaju.

Raziđosmo se kad je postalo najzanimljivije. Aca je morao kući, da uspavljuje Seltika juniora. Neće dete da spava dok mu tata ne otpeva neku irsku. A taman smo bili došli do rebusa: Šta je danas zvuk Beograda? Danijela Vranić ili Marko Nastić? Džej ili di-džej Puki? Flamingosi ili Gengbengersi? Ceca ili Đule? Ajs Nigrutin ili Aca Lukas?
Sve to i još mnogo toga. Mediji lepo smute, pa prospu i dobije se specijalitet kuće. Galimatijas. Omamljuje iz prve, kao zozovača. Kako zvuči u praksi? Kao džuboks u kafiću kod Pravno-birotehničke, gde se vesele mlada pokoljenja. Za svačiju dušu tu ima ponešto. Biseri rasuti po celom svetu. Moje gaćice još uvek kod tebe. Miris džeje oseća se svuda. Moj dlan za tebe fatalan... Sve može! Što ne bi moglo?

Tolerancija! Da je živ, Džon Lenon bi se rasplakao. Plakao bi i Mahatma Gandi. San je postao java. Baš u našem gradu. Nekad su se mrzeli rokeri i narodnjaci. Pankeri i šminkeri. Metalci i hipici. Umesto sabornosti, imali smo podele. Sada se sve se iz korena promenilo. Suočili smo se sa prošlošću, pogledali istini u oči i doživeli katarzu. Pomirili se sa sobom i drugima. Uzeli smo kredite i preko noći postali fini. Uskočili u odela. Stavili kravate. Radimo od devet do pet. Izlazimo u "Merkator". Ljubav je u vazduhu. Izlila se iz pesme Fila Kolinsa i preplavila ulice i trgove. Zasipa nas sa bilborda, radio-talasa i tv-ekrana. Timovi u zelenom i svim ostalim bojama brinu da uvek budemo dobre volje. Da trošimo svoja bogatstva. I da se volimo.  

Splavovi su rezultanta te sveopšte ljubavi. Materijalizacija duha vremena. Iskaz našeg modernog senzibiliteta. Kamen temeljac novog identiteta grada. Najviša tačka njegove viševekovne evolucije. Što bi rekao Fukujama – kraj istorije. Putnici namernici iz belog sveta dolaze da bi videli to čudo neviđeno. To što nigde drugde nema. Bunkere na vodi sa pevanjem i pucanjem. Blago nama kad goste imamo gde da izvedemo. Da se provedu kao nikad u životu. Narodna poslovica lepo kaže: "Čega se pametan stidi…" Nije ta. Lapsus. "Ako je teško živeti, opet je život sladak."

Za nekoliko meseci beogradski big bend će napuniti šezdeset godina. Nema mnogo gradova, pogotovo kod novih Evropljana, koji mogu time da se pohvale. Ne hvalimo se ni mi. Hvalimo se splavovima. Big bend nam životari na veštačkom disanju. Dok ne svisne od muke.
Najpoznatiji svetski muzički magazin – "Rolingstons" – upravo slavi 40. rođendan. Jubilej se koristi kao povod za vraćanje filma unazad, prisećanje na nosioce rokenrol spomenice, preispitivanje zaostavštine. Koristi se i za pisanje neke nove istorije popularne kulture, kako bi se udahnulo zrnce smisla obesmišljenoj muzici današnjice. Legitimno. Svako ima pravo da mesi istoriju po meri sadašnjih potreba. Drugo je pitanje ko će da je jede, a biće to oni koji nisu svesni vremena i prostora.

Beograd je imao džuboks, sa nekim drugačijim sadržajima od onog kod Pravno-birotehničke, pre nego što je izmišljen "Rolingstons". Prošle godine bi mu bila 40. godišnjica. Nije obeležena. Bar ne zvanično. Takve godišnjice beleži samo Peca Popović. Zvanični ne mare za prašnjave istorije. I mnogo važniji datumi prepušteni su zaboravu. Prava istorija, uostalom, ionako počinje od njih. I završava se sa splavovima. Ni posle 13 godina Beograd nije pronašao način da na dostojan način artikuliše sećanje na čoveka koji je bio emanacija širine i otvorenosti ovog grada. I takve stvari su prepuštene tržištu. I splavovima.