На пољу растегнутог времена

Представа „1981” словеначког редитеља Томија Јанежича део је великог међународног пројекта овог аутора, насловљеног „Destin(y)ation”, а чини га дванаест продукција насталих у дванаест различитих градова, насловљених према годинама које је Јанежич провео у Новој Горици, актуелној европској престоници културе и иницијатору овог пројекта. Тако су рођене представе од „1972” до „1984”, у позориштима од Словеније и Хрватске, до Србије и Румуније, које тематизују сећања на ове године, редитеља и глумаца, као коаутора сценских текстова.

Представа „1981”, на репертоару Новосадског позоришта, мозаички је уобличена око те године, када је између осталог изграђен Спенс, Мост слободе, Хотел Нови Сад, као и зграда Српског народног позоришта, што се помиње у представи. А сценска радња се протеже и у даљу прошлост, након Другог светског рата, као и у будућност, до деведесетих година и Нато бомбардовања, чије су последице биле урушавање делова града, између осталог Варадинског моста. Суптилно се откривају и друштвено-политичке околности, на почетку осамдесетих година, смрт Тита и последичне кризе у Југославији, несташице бензина итд. Но, у првом плану ове петочасовне представе су ипак интимне, породичне приче глумаца о њиховим прецима, које граде драматуршку основу. Приповести се нижу несвакидашње искрено и уверљиво, уз топлину и дирљиву људскост, оне израњају из сећања, плутају кроз простор и преплићу се, стварајући крвоток овог вредног и аутентичног дела. Њихове приче су конкретне и личне, али и универзалне, препознатљиве, откривају суочавања са болестима, губицима ближњих, самоћом, страховима, са чиме се сви можемо лако повезати, идентификовати.

Гледаоци су запљуснути таласима емоција, од туге и страха, до растерећујуће радости и продорне комичности која се у озбиљним количинама просипа по сцени, а произилази из животно уверљиве поставке ликова, непретенциозних шала, делотворних због њихове лакоће. Посебно ћемо памтити игру Јасне Ђуричић која одузима дах, у улози старе Јасне, у старачком дому где сумира свој живот са једном готово опипљивом топлином, па и ведрином, упркос суморној ситуацији, окружењу немоћних, беживотних људи. Арон Балаж у улози деде Арона коме тело отказује послушност такође је брилијантан, скрушен, трагичан и комичан у исто време, уз Бориса Исаковића, изванредног му партнера, у улози унука Бориса који брине о њему.

Простор игре је камеран, представа се изводи у малој сали Новосадског позоришта, која изгледа као неки стан, где је у неколико редова столица и клупа смештено нас осамдесетак гледалаца, тик уз глумце, тако да дословно можемо са осетимо њихов дах (нарочито гледаоци у првим редовима). То подразумева и одсуство озбиљније сценске технике, ефеката и разрађенијег осветљења, а то је сасвим у духу Јанежичеве редитељске поетике, постојаног разбијања илузије, брехтовског истицања самог извођења, што дискретно провејава све време. Имена ликова су имена глумаца, који ненаметљиво истичу да играју, односно да смо ми гледаоци представе која не жели да створи илузију, већ аутоироничну, самосвесну игру која показује да је игра. Они сами пале или гасе светла у сали, без намере да у томе буду суптилни, сами уклањају или доносе потребне реквизите, најављују паузе, повремено кажу нешто нама гледаоцима, кашљу ако им се кашље, не борећи се, дакле, да очувају конвенционалну сценску варку, напротив. А циљ таквог приступа је, како закључујемо, потрага за (сценском) истином.

Ансамбл Новосадског позоришта функционише као органска целина; поред поменутих глумаца, наступају и Габријела Црнковић, Денеш Дебреи, Емина Елор, Агота Ференц, Терезиа Фигура, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Силвија Крижан, Арпад Месарош, Габор Понго и Бенце Салаи. Они играју доследно и посвећено у том трагању за истином, говоре на српском и мађарском језику који се природно преплићу, одражавајући и конкретно и симболички заједнички живот Мађара и Срба у Новом Саду. Носе упадљиве перике које благо театрално дочаравају кич осамдесетих година, граде ретро штимунг, изазивајући и комичан ефекат због упадљивости, али се пре свега могу тумачити као део тог непрестаног процеса показивања игре (костим Марина Сремац, сценограф Бранко Хојник).

Иако је у основи једноставна и сведена, усмерена на филигрански рад са глумцима, Томијева режија повремено нанесе бујицу маштовитих решења, нарочито у групним сценама, попут свадбе, или у призору пуштања црвених балона. Они битно доприносе укупно јаком доживљају ове необичне представе, захтевне због петочасовног трајања. Гледаоцима спремнима да јој се препусте, она доноси специфичан сусрет са собом, управо због тог препуштања пољу растегнутог времена, где и наша осећања постају осетљивија, а бића свеснија.