Na polju rastegnutog vremena

Predstava „1981” slovenačkog reditelja Tomija Janežiča deo je velikog međunarodnog projekta ovog autora, naslovljenog „Destin(y)ation”, a čini ga dvanaest produkcija nastalih u dvanaest različitih gradova, naslovljenih prema godinama koje je Janežič proveo u Novoj Gorici, aktuelnoj evropskoj prestonici kulture i inicijatoru ovog projekta. Tako su rođene predstave od „1972” do „1984”, u pozorištima od Slovenije i Hrvatske, do Srbije i Rumunije, koje tematizuju sećanja na ove godine, reditelja i glumaca, kao koautora scenskih tekstova.

Predstava „1981”, na repertoaru Novosadskog pozorišta, mozaički je uobličena oko te godine, kada je između ostalog izgrađen Spens, Most slobode, Hotel Novi Sad, kao i zgrada Srpskog narodnog pozorišta, što se pominje u predstavi. A scenska radnja se proteže i u dalju prošlost, nakon Drugog svetskog rata, kao i u budućnost, do devedesetih godina i Nato bombardovanja, čije su posledice bile urušavanje delova grada, između ostalog Varadinskog mosta. Suptilno se otkrivaju i društveno-političke okolnosti, na početku osamdesetih godina, smrt Tita i posledične krize u Jugoslaviji, nestašice benzina itd. No, u prvom planu ove petočasovne predstave su ipak intimne, porodične priče glumaca o njihovim precima, koje grade dramaturšku osnovu. Pripovesti se nižu nesvakidašnje iskreno i uverljivo, uz toplinu i dirljivu ljudskost, one izranjaju iz sećanja, plutaju kroz prostor i prepliću se, stvarajući krvotok ovog vrednog i autentičnog dela. Njihove priče su konkretne i lične, ali i univerzalne, prepoznatljive, otkrivaju suočavanja sa bolestima, gubicima bližnjih, samoćom, strahovima, sa čime se svi možemo lako povezati, identifikovati.

Gledaoci su zapljusnuti talasima emocija, od tuge i straha, do rasterećujuće radosti i prodorne komičnosti koja se u ozbiljnim količinama prosipa po sceni, a proizilazi iz životno uverljive postavke likova, nepretencioznih šala, delotvornih zbog njihove lakoće. Posebno ćemo pamtiti igru Jasne Đuričić koja oduzima dah, u ulozi stare Jasne, u staračkom domu gde sumira svoj život sa jednom gotovo opipljivom toplinom, pa i vedrinom, uprkos sumornoj situaciji, okruženju nemoćnih, beživotnih ljudi. Aron Balaž u ulozi dede Arona kome telo otkazuje poslušnost takođe je brilijantan, skrušen, tragičan i komičan u isto vreme, uz Borisa Isakovića, izvanrednog mu partnera, u ulozi unuka Borisa koji brine o njemu.

Prostor igre je kameran, predstava se izvodi u maloj sali Novosadskog pozorišta, koja izgleda kao neki stan, gde je u nekoliko redova stolica i klupa smešteno nas osamdesetak gledalaca, tik uz glumce, tako da doslovno možemo sa osetimo njihov dah (naročito gledaoci u prvim redovima). To podrazumeva i odsustvo ozbiljnije scenske tehnike, efekata i razrađenijeg osvetljenja, a to je sasvim u duhu Janežičeve rediteljske poetike, postojanog razbijanja iluzije, brehtovskog isticanja samog izvođenja, što diskretno provejava sve vreme. Imena likova su imena glumaca, koji nenametljivo ističu da igraju, odnosno da smo mi gledaoci predstave koja ne želi da stvori iluziju, već autoironičnu, samosvesnu igru koja pokazuje da je igra. Oni sami pale ili gase svetla u sali, bez namere da u tome budu suptilni, sami uklanjaju ili donose potrebne rekvizite, najavljuju pauze, povremeno kažu nešto nama gledaocima, kašlju ako im se kašlje, ne boreći se, dakle, da očuvaju konvencionalnu scensku varku, naprotiv. A cilj takvog pristupa je, kako zaključujemo, potraga za (scenskom) istinom.

Ansambl Novosadskog pozorišta funkcioniše kao organska celina; pored pomenutih glumaca, nastupaju i Gabrijela Crnković, Deneš Debrei, Emina Elor, Agota Ferenc, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Silvija Križan, Arpad Mesaroš, Gabor Pongo i Bence Salai. Oni igraju dosledno i posvećeno u tom traganju za istinom, govore na srpskom i mađarskom jeziku koji se prirodno prepliću, odražavajući i konkretno i simbolički zajednički život Mađara i Srba u Novom Sadu. Nose upadljive perike koje blago teatralno dočaravaju kič osamdesetih godina, grade retro štimung, izazivajući i komičan efekat zbog upadljivosti, ali se pre svega mogu tumačiti kao deo tog neprestanog procesa pokazivanja igre (kostim Marina Sremac, scenograf Branko Hojnik).

Iako je u osnovi jednostavna i svedena, usmerena na filigranski rad sa glumcima, Tomijeva režija povremeno nanese bujicu maštovitih rešenja, naročito u grupnim scenama, poput svadbe, ili u prizoru puštanja crvenih balona. Oni bitno doprinose ukupno jakom doživljaju ove neobične predstave, zahtevne zbog petočasovnog trajanja. Gledaocima spremnima da joj se prepuste, ona donosi specifičan susret sa sobom, upravo zbog tog prepuštanja polju rastegnutog vremena, gde i naša osećanja postaju osetljivija, a bića svesnija.