Благе казне за педофиле

Ко још у Србији не зна за израз: "Одробијаћу га!". Више водимо рачуна о оптуженима и њиховим правима, а мало обраћамо пажњу на жртве кривичних дела и њихове породице. Казнена политика у Србији јесте блага, а уз то је и велики број оних који понове кривично дело када изађу из затвора. Проценат рецидива у Србији је чак 65 одсто. То значи да се само код 35 одсто осуђеника постигне сврха кажњавања, док остали бар једном понове кривично дело кад изађу из затвора.

Ово за "Политику" износи др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, поводом наше теме да су судови у 62 одсто случајева тешких убистава, током протекле три и по године, изрекле казне испод законског минимума од десет година затвора.

– Тај податак је, на жалост, тачан и зато се не слажем се тезом да је проблем у закону, односно у висини прописаних казни, већ бих пре рекао да је проблем у судским одлукама. Када је реч о педофилима, на пример, тачно је да је за кривично дело "недозвољене полне радње" прописана казна до три године затвора и да судови због тога не могу да изричу пет година, како је навела председница Врховног суда, али зашто онда судови никада не изричу ту максималну казну од три године него казну од годину или две године затвора – пита проф. др Милан Шкулић.

– Или, пример силовања, каже наш саговорник – за основни облик овог кривичног дела, ако није имало за последицу тешке телесне повреде, смрт или трудноћу и ако жртва није малолетна, прописана је казна од две до десет година затвора. Одбрана ће истаћи неке олакшавајуће околности за оптуженог и првостепени суд ће изрећи, рецимо, осам година затвора, јер се готово никада не изриче максимална казна. Бранилац подноси жалбу и тражи смањење казне, па Врховни суд преиначује казну на шест година. Тада оптужени има право да поднесе захтев за ванредно ублажавање казне и подноси медицинску документацију о некој болести, па Врховни суд, по овом ванредном правном леку, ублажава казну на пет година затвора. После половине издржане казне, осуђени има право да тражи условни отпуст. Уз његову молбу, затворска служба прилаже оцену о његовом добром владању и мишљење да је постигнута сврха кажњавања, и ако суд позитивно одлучи о тој молби онда овај осуђеник излази из затвора после две и по године од дана када му је одређен притвор, јер се и време проведено у притвору урачунава у казну.

– Када се нађе на слободи, постоје велике шансе да исти тај осуђеник поново изврши силовање, да се нађе међу оних 65 одсто повратника – каже др Шкулић.

Истина је, потврђује он, да статистика може да искривљује стварност и да треба у сваком појединачном случају видети зашто је неком изречена казна ближа законском минимуму или је чак ублажена испод тог минимума и какве су то олакшавајуће околности утицале на такву казну, али статистика ипак нешто говори.

– На пример, статистика каже да је најмање повратника међу малолетницима, а у стварности је управо обрнуто. То је зато што они бивају осуђени као малолетни, а када изађу из затвора и поново изврше кривично дело тада су већ пунолетни и као такви улазе у статистичке податке. Званична стопа рецидива код малолетника је запањујуће малих 18 одсто, али то је школски пример чисте статистичке лажи. Сматра се да чак 80 одсто оних који су прво кривично дело учинили као малолетници настављају да се сукобљавају са законом кад постану пунолетни – објашњава др Шкулић.

Треба имати у виду и да је податак о великом проценту благих и ублажених казни у Министарство правде дошао из Републичког јавног тужилаштва, јер тужилаштво је странка у поступку пред судом, која обично предлаже најстрожу казну за најтежа кривична дела док одбрана, као друга странка у поступку, истовремено предлаже ослобађајућу пресуду.

Изненађује, међутим, чињеница да Врховни суд Србије, као највиши суд, не води статистику о изреченим коначним казнама за поједина кривична дела, нарочито када је реч о тешким убиствима. Професор Шкулић каже да су статистике о томе парцијалне и несистематизоване, јер их воде полиција, тужилаштва, судови и министарство, углавном свако за себе. Било би неопходно да се сви подаци о казненој политици нађу на једном месту, уз сарадњу свих институција у ланцу кривичног гоњења. Тада би било могуће добити праву слику о политици кажњавања која би онемогућила да судови, тужилаштва и министарство демантују једни друге.