Светионик на обали Саве

На месту с којег се делила смрт, живот је нашао чудне начине да опстане. Након Другог светског рата, Централна кула Старог сајмишта, где су нацисти држали део управе концентрационог логора у који су претворили комплекс првог Београдског сајма, деценијама је била испуњена уметничким атељеима, да би се затим нашла препуштена пропадању. У њу се уселили наркомани, бескућници и породице које нису имале где друго да оду. Разрушени простор испресецан је преградама које су рушевине претвориле у нешто налик становима. Простор за живљење је свакаквим конструкцијама створен чак и у оном делу куле у који се могло ући једино с лименог крова. Нови становници су поставили цеви и спровели их наниже, ка канализацији, да би добили систем за пражњење тоалета. Никлa је чак и чајна кухиња с розе плочицама. Живот је истрајавао и чак се множио. Породица која је тамо ушла с двоје деце, кад је дошло време да се сви иселе, изашла је са њих шесторо.

Они којима је запало да у првобитно стање врате Централну кулу Сајмишта, након свега што је претрпела, имали су пред собом немогућ задатак. Оригинал је требало обновити на основу историјских фотографија. Пројекти по којима је кула саграђена нису сачувани. О изворном стању простора, девастираног и унакаженог импровизованим доградњама, само се нагађало. Реконструкција је била налик покушају да се изнова напише књига која није ни прочитана, већ само прелистана, уз кратак сажетак на корицама као једини водич.

– У два наврата 2015, када су уметници из куле исељени, и седам година касније, када су станари који су користили два од четири анекса тог централног објекта, саграђеног 1937. према пројекту архитекте Александра Секулића, „Градска чистоћа” је изнела 20 тона ђубрета које је у том простору затечено. Ни то што су улазна врата у кулу била зазидана пре десет година није спречило наркомане, бескућнике, мигранте да преко крова, разбијајући стакла, уђу у објекат. Два пута је горела. Очерупана је до мере да је из ње све однесено што се могло узети. Једино није дело Душана Јуначкова јер је било изливено на поду. Сачували смо га и биће изложено у простору Меморијалног центра – каже Александра Шевић, аутор пројекта реконструкције, санације и адаптације Централне куле и виши конзерватор Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Радови почињу у лето 2022, после више од деценије чекања да се све коцкице сложе и да обнова централног објекта некадашњег логора дође на ред. Пре тога основан је Меморијални центар „Старо сајмиште”, као установа културе која ће неговати сећање на жртве нацистичког логора на некадашњем сајмишту, Јеврејског логора Земун и Прихватног логора Земун. Центар ангажује архитекту Данила Дангубића да уради концепт дизајн ентеријера, који се изводи готово паралелно са реконструкцијом куле.

Први задатак била је статичка санација објекта који је свега четири године од 1937. до 1941. коришћен у изворном изгледу, како би се добила физичка структура здрава за даљи рад.

– Помоћу дизалица кранова приступили смо ближе свим сегментима објекта и коначно схватили у каквом је конструктивном стању. Одлучили смо да обнављамо аутентичним материјалом и да сви конструктивни елементи буду санирани у бетону. Елементе бетонских решетки пажљиво смо демонтирали на пет сегмената и краном спустили на земљу. У посебним оплатама изливене су нове, идентичних димензија, и монтиране једна на другу као лего и статички увезане. Тек кад смо могли да приступимо торњу, закључили смо који су елементи и арматура статички повезани. Темељи језгра и фасадног зида били су неповезани. У првој фази те 2022. обновили смо и фасаду и изглед етажа јер је објекат до те мере био преправљен да су поједини оригинални отвори после рата зазидани. Тамо где су биле пуне зидне масе отваране су рупе, а зидови избушени. Цео процес реконструкције снимио је извођач радова конзорцијум фирми „Кото” и „Алп инжењеринг” – истиче Шевићева.

Приземљем Централне куле сада доминира бетонска таваница кружне форме са ребрима која су зракасто постављена, а у њеном центру је простор од бетонских стубова и дијагонала, са опеком зидано лифтовско језгро око којег завојито иду степенице. Њима, као и лифтом, стиже се на први ниво, такође изложбени, са којег се може изаћи на прву кровну терасу која је некада била прекривена лимом. Одатле се пружа поглед на град и на преостале павиљоне Старог сајмишта уз Бранков мост: Италијански, Спасићев, Чехословачки, Мађарски, Турски. Они су, за разлику од других, преживели савезничко бомбардовање и већ деценијама се користе за најразличитије намене без обзира на то што су у логорска времена били претворени у мучилиште, мртвачницу...

– Кад смо обили малтер са зидова централног језгра, указали су се остаци највероватније још једног степеништа заротираног за 180 степени. То нас је навело на закључак да су била два спирална степеништа, једно за силазак, а друго за пењање. У унутрашњости није било лифт кабине, али смо на једном од нивоа у звездастом подножју затекли троја лифтовских врата. Била су подлога за подну плочу за један од тих импровизованих станова. Можда је лифт пре рата био спреман за уградњу, а да никад није монтиран. Не можемо да тврдимо да је сигурно постојао, али шупљина оригинално јесте. Сваки станар на свом нивоу подашчавао је лифтовско окно и користио га за оставу – наглашава конзерваторка.

Лифтом који је уграђен данас може да се стигне изнад првог нивоа на још једну терасу – звездасту где се завршава подножје торња. Ту је његова последња станица. Пут до врха торња отворен је једино за људе који сервисирају објекат и да замене заставу на оригиналном јарболу од седам метара, који је после рестаурације враћен на врх торња. Без јарбола, висина Централне куле, која данас као светионик стоји на левој обали Саве, износи око 40 метара.

– Висина приземља је више од пет метара. Први спрат има класичну висину и изнад терасе почиње торањ који се састоји из два сегмента, звездастог дела, који је у подножју торња од три спратне висине, и квадратног са перајима, како називамо његова четири нивоа. Завршна коцка је пети ниво. Та кружна архитектонска структура са четири анекса и четири степеништа своди се на квадрат у највишој тачки. Анекси су, пре рата, док је кула била простор за сајамске изложбе, служили као локали који су се издавали и имали су улаз споља. Они се после рата затварају, а отварају се унутрашњи као веза са изложбеним простором. Три анекса користила су се као станови све до пре три године, а у једном од њих шездесетих година рођена је жена коју смо затекли овде. Анекси сада имају и спољашња и унутрашња врата. У једном су три тоалета и технички блок, а преостала три служиће као подршка изложбеном простору, биће ту места за кустосе и препаратора, простор за предавања, билетарницу са гардеробом, књижару – наводи Шевићева.

Обнова, коју је финансирало Министарство културе са 4,67 милиона евра, окончана је пролећа 2024. Почетком минулог децембра постављена је декоративна расвета. Остало је још да се уреди простор испред Централне куле и да она добије сталну поставку. У њој се приређују изложбе и организују туре за посетиоце, трибине, али још није званично отворена за ширу јавност.

– То је најобимнији и најозбиљнији пројекат и онај на којем је истраживање, да бих дошла до улазних података за реконструкцију, трајало најдуже од свих објеката на којима сам радила, било као конзерватор или као конзерватор и пројектант, а било их је много. Уживала сам у томе да истражујем без обзира на то што код обнова историјски вредних здања никада не можете да будете сигурни шта вас чека. Са Централном кулом која се у катастру водила као приземље, морала сам да прођем цео поступак исправне укњижбе да бисмо добили грађевинску дозволу. Сада сам сигурна да је процес обнове Старог сајмишта на који се чекало 70 година почео и колико год био спор и захтеван – нема стајања. Урађен је пројекат за реконструкцију Италијанског павиљона, треба обезбедити новац за њен почетак – наглашава Шевићева.

Две домаће награде и номинација за европску 

За обнову Централне куле Александра Шевић добила је две награде: Годишњу Друштва конзерватора Србије за 2024, чији је члан, и Награду града Београда „Деспот Стефан Лазаревић” за архитектуру и урбанизам 2024. Недавно је уследила номинација за престижно признање Европске уније за савремену архитектуру – „Mies van der Rohe Awards 2026”.

Прва ми је посебно драга јер је дошла од колега, потврда је струке, а друга не само мене и архитектонске струке, него је и друштвено признање овој теми, обнови, процесу. Фондација „Мис ван дер Рое” номиновала је реализовану реконструкцију, санацију и адаптацију Централне куле и резултате ћемо знати маја 2026. Конкуренција је огромна, а моје је задовољство што сам у добром друштву јер су сви домаћи пројекти који су у трци већ добили различите награде – истиче Шевићева.

Корекција и жеља Меморијалног центра

На иницијативу Меморијалног центра „Старо сајмиште” пројекат је коригован мањим изменама намене простора, истиче Александра Шевић.

– Њихова жеља била је да се Централна кула обнови у потпуности као изложбени простор, док су објекат некадашње Техничке школе

за дизајн коже адаптирали у своју управну зграду. На тај начин су дали примарни значај сећању на ужасна страдања Срба, Јевреја и Рома

која су се десила на простору првог Београдског сајма. Са тог места после Другог светског рата почела је изградња Новог Београда и на њему је створена највећа ликовна колонија у региону – наглашава Шевићева.