Година великих расплета

Да ли ће 2026. бити година великих расплета? Слично питање постављамо на сваком прелазу између децембра и јануара. Мењају се само бројке. Ипак, чини се да смо се у протеклом периоду уплели у до сада неуобичајене изазове, пре свега овде у Европи. Наследили смо велику муку изазвану војним операцијама у Украјини, али нас је управо та мука привела сазнању да свет који градимо на Старом континенту није ни близу ономе што смо хтели.

Упркос свим заклињањима и жељама, вратили смо се у време подела. Као да се и даље крећемо по некој инерцији коју нисмо способни да укротимо. То нас је довело и до спознаје да велики ратови више нису право решење. Постали су скупи, превише уништавајући, не доносе жељене резултате, па ни дуготрајнији мир. Они у Украјини и Гази, као и остали пратећи или потенцијални, натерали су нас да ставимо прст на чело.

У свету без јасних хегемона, кад је технологија учинила да све више зависимо једни од других, неки су пожелели да зауставе време. На нашем континенту то су пре свих Велика Британија, Немачка, Француска… Али овог пута не директно, већ кроз бирократске канале Европске уније које су сами исплели. Афере су почеле да се нижу, а поверење у заједништво да се круни. Углед појединих лидера срозан је на најнижи ниво. Почеле су претраге по полицијским архивама…

Један од првих који су ту промену уочили био је амерички председник Доналд Трамп. Зато је одлучио да свој однос са савезницима протресе из темеља. Схватио је све слабости оних који воде европску породицу, али и адуте Русије, главног ривала из 20. века. Истовремено, рат у Украјини оголио је сву превазиђеност досадашњих савеза на нашем континенту и показао да се они који су некада волели да ратују сада плаше директних окршаја. Зато је и одлучио да се окрене Русији.

А у Москви су јасно показали шта могу и какве су им намере. Одлучност Владимира Путина да специјалну војну операцију у Украјини оконча онако како је и замислио просто је разбила јединство европског запада и довела у питање интегритет појединих лидера великих овдашњих земаља. За неке од таквих предстојећа година могла би да буде и последња. Следи период доказивања, а адути су увелико потрошени.

Све чешћи социјални бунтови, хаос на улицама и трговима европских престоница, својеврстан су показатељ. Људи су схватили да их бриселска бирократија води у ауторитарну будућност, неки нови фашизам. Суверенизам, као пут из друштвене кризе, поново је пробуђен. Многи се све чешће присећају тешких тридесетих година 20. века. Све је мање оних који се заклињу у демократију. Или то чине тек да би нешто рекли.

Интересантно је да су прве почеле да се буде државе које су некада биле чланице тзв. Варшавског пакта, источног војног савеза установљеног давне 1955. и расформираног 1991. Схватиле су у каквом су окружењу деценијама биле, а у каквом су сада. Очекивања поменутих током година чланства у ЕУ нису се остварила. Не онако како су им обећавали. Тачније, за све што су постигли морали су да плате немалу цену, а и даље „играју у другој лиги”.

Те земље су схватиле да и у новом „демократском склопу” већу вајду имају они који су вековима жарили и палили по свим меридијанима, утврђивали норме понашања које њима одговарају, обликовали демократију према својим мерилима, креирали међународни поредак у којем управо они никада неће бити „доњи”, Исказана добра воља осталих није прихваћена на прави начин.

И оно мало лажне једнакости коју смо упорно покушавали да сачувамо почело је пред нашим очима да се урушава. Сва залагања за мир пала су пред зујањем дронова и њиховим убиственим летовима. Некима ни новогодишње вече није донело мир. Украјински напад на црноморско место Хорли однео је 24 живота. У познатом швајцарском зимовалишту пожар је покварио весеље и усмртио 40 несрећника. Ништа другачије од сваког радног дана.

На 2025. свакако не можемо да будемо поносни, барем кад је реч о друштвеним променама. Није се појавила ниједна универзална идеја око које бисмо се окупили. Остало нам је тек да „пегламо” оно што смо пропустили. А то је, пре свега, заједничка мисао о миру. Није се појавила ни нека нова генерација у коју бисмо гледали с надом у заједничко спасење.

Изгледа да ћемо и даље морати да се приклањамо сазнању да је ипак сила та која руководи светом. С тим што та сила, после много векова, више није у рукама Европљана. Напротив. А управо они су остали без идеје шта и како даље. Зато су их Трамп и Путин и избацили из својих планова о подели Старог континента, у очигледној намери да у нову игру ступе с неотпакованим шпилом карата.