Godina velikih raspleta

Da li će 2026. biti godina velikih raspleta? Slično pitanje postavljamo na svakom prelazu između decembra i januara. Menjaju se samo brojke. Ipak, čini se da smo se u proteklom periodu upleli u do sada neuobičajene izazove, pre svega ovde u Evropi. Nasledili smo veliku muku izazvanu vojnim operacijama u Ukrajini, ali nas je upravo ta muka privela saznanju da svet koji gradimo na Starom kontinentu nije ni blizu onome što smo hteli.

Uprkos svim zaklinjanjima i željama, vratili smo se u vreme podela. Kao da se i dalje krećemo po nekoj inerciji koju nismo sposobni da ukrotimo. To nas je dovelo i do spoznaje da veliki ratovi više nisu pravo rešenje. Postali su skupi, previše uništavajući, ne donose željene rezultate, pa ni dugotrajniji mir. Oni u Ukrajini i Gazi, kao i ostali prateći ili potencijalni, naterali su nas da stavimo prst na čelo.

U svetu bez jasnih hegemona, kad je tehnologija učinila da sve više zavisimo jedni od drugih, neki su poželeli da zaustave vreme. Na našem kontinentu to su pre svih Velika Britanija, Nemačka, Francuska… Ali ovog puta ne direktno, već kroz birokratske kanale Evropske unije koje su sami ispleli. Afere su počele da se nižu, a poverenje u zajedništvo da se kruni. Ugled pojedinih lidera srozan je na najniži nivo. Počele su pretrage po policijskim arhivama…

Jedan od prvih koji su tu promenu uočili bio je američki predsednik Donald Tramp. Zato je odlučio da svoj odnos sa saveznicima protrese iz temelja. Shvatio je sve slabosti onih koji vode evropsku porodicu, ali i adute Rusije, glavnog rivala iz 20. veka. Istovremeno, rat u Ukrajini ogolio je svu prevaziđenost dosadašnjih saveza na našem kontinentu i pokazao da se oni koji su nekada voleli da ratuju sada plaše direktnih okršaja. Zato je i odlučio da se okrene Rusiji.

A u Moskvi su jasno pokazali šta mogu i kakve su im namere. Odlučnost Vladimira Putina da specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini okonča onako kako je i zamislio prosto je razbila jedinstvo evropskog zapada i dovela u pitanje integritet pojedinih lidera velikih ovdašnjih zemalja. Za neke od takvih predstojeća godina mogla bi da bude i poslednja. Sledi period dokazivanja, a aduti su uveliko potrošeni.

Sve češći socijalni buntovi, haos na ulicama i trgovima evropskih prestonica, svojevrstan su pokazatelj. Ljudi su shvatili da ih briselska birokratija vodi u autoritarnu budućnost, neki novi fašizam. Suverenizam, kao put iz društvene krize, ponovo je probuđen. Mnogi se sve češće prisećaju teških tridesetih godina 20. veka. Sve je manje onih koji se zaklinju u demokratiju. Ili to čine tek da bi nešto rekli.

Interesantno je da su prve počele da se bude države koje su nekada bile članice tzv. Varšavskog pakta, istočnog vojnog saveza ustanovljenog davne 1955. i rasformiranog 1991. Shvatile su u kakvom su okruženju decenijama bile, a u kakvom su sada. Očekivanja pomenutih tokom godina članstva u EU nisu se ostvarila. Ne onako kako su im obećavali. Tačnije, za sve što su postigli morali su da plate nemalu cenu, a i dalje „igraju u drugoj ligi”.

Te zemlje su shvatile da i u novom „demokratskom sklopu” veću vajdu imaju oni koji su vekovima žarili i palili po svim meridijanima, utvrđivali norme ponašanja koje njima odgovaraju, oblikovali demokratiju prema svojim merilima, kreirali međunarodni poredak u kojem upravo oni nikada neće biti „donji”, Iskazana dobra volja ostalih nije prihvaćena na pravi način.

I ono malo lažne jednakosti koju smo uporno pokušavali da sačuvamo počelo je pred našim očima da se urušava. Sva zalaganja za mir pala su pred zujanjem dronova i njihovim ubistvenim letovima. Nekima ni novogodišnje veče nije donelo mir. Ukrajinski napad na crnomorsko mesto Horli odneo je 24 života. U poznatom švajcarskom zimovalištu požar je pokvario veselje i usmrtio 40 nesrećnika. Ništa drugačije od svakog radnog dana.

Na 2025. svakako ne možemo da budemo ponosni, barem kad je reč o društvenim promenama. Nije se pojavila nijedna univerzalna ideja oko koje bismo se okupili. Ostalo nam je tek da „peglamo” ono što smo propustili. A to je, pre svega, zajednička misao o miru. Nije se pojavila ni neka nova generacija u koju bismo gledali s nadom u zajedničko spasenje.

Izgleda da ćemo i dalje morati da se priklanjamo saznanju da je ipak sila ta koja rukovodi svetom. S tim što ta sila, posle mnogo vekova, više nije u rukama Evropljana. Naprotiv. A upravo oni su ostali bez ideje šta i kako dalje. Zato su ih Tramp i Putin i izbacili iz svojih planova o podeli Starog kontinenta, u očiglednoj nameri da u novu igru stupe s neotpakovanim špilom karata.