Преминуо Чеда Лакић

Један од најпознатијих и најцењенијих новинара "Политике" Чедомир Чеда Лакић преминуо је прекјуче, у 72. години, после дуже болести, у Ургентном центру у Београду.

Лакић је рођен 1935. у месту Билишани код Обровца. Рано је закорачио у новинарство, најпре у "Борби", а потом у "Политици" у којој је провео читав радни век.

Новинари обично више пута током каријере мењају "секторе", а међу колегама свих редакција тадашње Југославије омиљени Чеда "саобраћајац" 40 година остао је веран саобраћају – железничком, друмском, речном, поморском и Јату.

Комеморација поводом смрти Чеде Лакића биће одржана данас у 11.30 у згради "Политике", а сахрана истог дана на Вишњичком гробљу.

Опело у Цркви светог Николе у Вишњици почеће у 14 часова.

                                                  * * *

Заиста сам мислила да је била шала када ми је Чеда, онако у пролазу, на редакцијски сто ставио своју слику и рекао: "Хоћу да ми ти, једног дана, напишеш ин мемориам". Тек тако, пре више година.

О Чеди Лакићу се пишу легенде, не пише му се последњи опроштај. На који начин рећи збогом човеку–институцији чије име је деценијама било синоним "Политике", нераздвојни део редакцијског живота о којем су се, из генерације у генерацију, преносиле приче, да им нисмо били сведоци, готово невероватне.

Његово име је, као мало чије, било уткано у свакодневицу наших новина па му презиме није ни било неопходно. Легендарно је било његово феноменално памћење, његово познавање неописиво много личности, његово умеће да маневрише локомотивом према словеначко-италијанској граници, да кормилари бродом, да зна, до танчина, возне редове југословенских и иних железница. Многе је писао лично.

Чеда је могао, као нико други, да вас, очас посла, сасвим непланирано, одведе у Грчку на кафу, да построји, у рану зору, царинике у Сежани, да за своју Редакцију организује путовање до Велике јабуке или Рима. Чеда је све то могао и све то је волео.

Волео је људе, своје колеге и младе новинаре који су у редакцији "Политике" чинили прве професионалне кораке. Без сујете и гордости помагао је почетницима, а он сам, од великог угледа и респекта, остајао скроман и готово детиње једноставан.

Његов редакцијски сто био је место где му се стицала пошта, а он сам, ко зна где, на мору, копну, у ваздуху... Његов свет био је без међа, његово име било је пасош који је подизао све рампе, отварало међудржавне границе, мамило пријатељске осмехе свима који су га знали, а знали су га многи и он је познавао многе.