Preminuo Čeda Lakić

Jedan od najpoznatijih i najcenjenijih novinara "Politike" Čedomir Čeda Lakić preminuo je prekjuče, u 72. godini, posle duže bolesti, u Urgentnom centru u Beogradu.

Lakić je rođen 1935. u mestu Bilišani kod Obrovca. Rano je zakoračio u novinarstvo, najpre u "Borbi", a potom u "Politici" u kojoj je proveo čitav radni vek.

Novinari obično više puta tokom karijere menjaju "sektore", a među kolegama svih redakcija tadašnje Jugoslavije omiljeni Čeda "saobraćajac" 40 godina ostao je veran saobraćaju – železničkom, drumskom, rečnom, pomorskom i Jatu.

Komemoracija povodom smrti Čede Lakića biće održana danas u 11.30 u zgradi "Politike", a sahrana istog dana na Višnjičkom groblju.

Opelo u Crkvi svetog Nikole u Višnjici počeće u 14 časova.

                                                  * * *

Zaista sam mislila da je bila šala kada mi je Čeda, onako u prolazu, na redakcijski sto stavio svoju sliku i rekao: "Hoću da mi ti, jednog dana, napišeš in memoriam". Tek tako, pre više godina.

O Čedi Lakiću se pišu legende, ne piše mu se poslednji oproštaj. Na koji način reći zbogom čoveku–instituciji čije ime je decenijama bilo sinonim "Politike", nerazdvojni deo redakcijskog života o kojem su se, iz generacije u generaciju, prenosile priče, da im nismo bili svedoci, gotovo neverovatne.

Njegovo ime je, kao malo čije, bilo utkano u svakodnevicu naših novina pa mu prezime nije ni bilo neophodno. Legendarno je bilo njegovo fenomenalno pamćenje, njegovo poznavanje neopisivo mnogo ličnosti, njegovo umeće da manevriše lokomotivom prema slovenačko-italijanskoj granici, da kormilari brodom, da zna, do tančina, vozne redove jugoslovenskih i inih železnica. Mnoge je pisao lično.

Čeda je mogao, kao niko drugi, da vas, očas posla, sasvim neplanirano, odvede u Grčku na kafu, da postroji, u ranu zoru, carinike u Sežani, da za svoju Redakciju organizuje putovanje do Velike jabuke ili Rima. Čeda je sve to mogao i sve to je voleo.

Voleo je ljude, svoje kolege i mlade novinare koji su u redakciji "Politike" činili prve profesionalne korake. Bez sujete i gordosti pomagao je početnicima, a on sam, od velikog ugleda i respekta, ostajao skroman i gotovo detinje jednostavan.

Njegov redakcijski sto bio je mesto gde mu se sticala pošta, a on sam, ko zna gde, na moru, kopnu, u vazduhu... Njegov svet bio je bez međa, njegovo ime bilo je pasoš koji je podizao sve rampe, otvaralo međudržavne granice, mamilo prijateljske osmehe svima koji su ga znali, a znali su ga mnogi i on je poznavao mnoge.