Примаш без премца
Нови Сад – Много их је певало о Дунаву, али је једном музичару успело да „заустави” ту реку и пролазни тренутак. Свирао је најмањи инструмент у тамбурашким оркестрима, прим-тамбуру (бисерницу, тиквару, дангубицу) која има пет жица, а заправо је дирао у само једну – „жицу” човека. Јаника Балаж је и данас глас војвођанске равнице, који је и сетан и бећарски. Најпознатији тамбураш у Војводини, али и на некадашњим југословенским просторима, остао је један од симбола Новог Сада, где је последњих дана прошле 2025. обележено 100 година од његовог рођења.
Да се чује тај глас, долазило се у сале тадашњег хотела „Варадин” на Петроварадинској тврђави, где је Јаникин „Мали тамбурашки оркестар” свирао од шездесетих година 20. века, више од две деценије, готово сваким даном. А викендом уз Звонка Богдана и друге певаче. На том утврђењу у равници крај Дунава, где је сат-кула служила лађарима да из даљине ухвате време које тече, настала је једне боемске вечери, пре 50 година, чувена песма „Осам тамбураша с Петроварадина”.
Њен рефрен, у оригиналу, гласи: „Зауставите Дунав и сказаљке старе, ово је песма моја, и река моје наде”. Аутор стихова је песник и сликар Ратко Шоћ из Врбаса, који је у лето 1975. седео на тврђави са Миком Антићем и супругом, слушајући Јанику. Инспирисан тренутком, записао је речи песме, а када ју је показао свом земљаку из Врбаса, Милораду Вучетићу, овај је за њу одмах написао музику.
Песма је убрзо снимљена, али та верзија није била запажена. Јаника је после замолио Звонка Богдана да песму погледа, па је тако и исписана једна музичка историја. Ипак, Шоћ никада није прихватио то што му је текст измењен, прича за наш лист Душанка Марковић, музејска саветница Музеја Новог Сада, која је у дужем периоду истраживала живот чувеног тамбураша и приредила две изложбе о њему. Другу управо ових дана сада, у поводу века од рођења тог, како каже, примаша без премца.
Управо је Шоћу припало да отвори ту изложбу „Јован Јаника Балаж: био и остао”, 22. децембра. Пре него што је публици у дупке пуној сали музејског депаданса у Дунавској улици почео да рецитује своје стихове „Осам тамбураша”, рекао је како „воли да чује (ту) песму, али и оригинале”. За Балажа каже да је био „амбасадор Војводине” који је пронео славу Новог Сада и Војводине од Америке до Аустралије.
„Са Јаником сам се дружио повремено, не баш тако много. Долазио је код мене у атеље и ја код њега у Танурџићеву палату где је становао, причали смо, маштали, сарађивали, али судбина је дошла некако пре времена и отишао је Јаника”, казао је Шоћ који се Балажа присетио и као „великог господина, али са неким скривеним, тужним осмехом”.
Цео свој радни век, подсећа ауторка изложбе, Јаника је провео у Радију Новог Сада, Великом тамбурашком оркестру. Ту долази 1951, по повратку из Радио Титограда, где је од 1948. свирао у два оркестра: тамбуру у Тамбурашком, а виолину у Симфонијском оркестру. На изложби су његове тамбурице, муштикла, прслук, лична карта, риболовна дозвола, пецаљке, фотографије, документи... Орден рада са сребрним венцем добио је 1975. од председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита, коме је свирао и на дочеку Нове 1977. у хотелу „Парк” у Новом Саду.
Фотографије са глумицом и певачицом Оливером Катарином подсећају на ангажман Јанике у филму „Скупљачи перја” Александра Саше Петровића, који је освојио Златну палму Канског фестивала 1967, а тамбураше одвео у париску Олимпију. „Тај филм, не само да је Јанику и његов мали оркестар лансирао у орбиту, него је тамбураштво ставило на потпуно нови, виши степеник”, каже кустоскиња Марковић.
У време када је свирао у Великом тамбурашком оркестру РНС, један од диригената био је композитор Зоран Мулић. Он каже да је Балаж поседовао харизматичну уметничку репродуктивну црту и да је на тамбури свирао мекано као да је вукао гудало.
„Сигурност руке, лепота тона, дубока музикалност су увек били у дубокој коресподенцији и у томе је тајна непролазности Јанике Балажа”, казао је Мулић који је публици скренуо пажњу и на једну, по његовим речима, неправду. Наиме, Јаника и његова мала тамбурашка „банда” најчешће се везују за Петроварадинску тврђаву, али се најпре мора знати да је Балаж био концерт-мајстор и шеф Великог тамбурашког оркестра Радија Новог Сада, места са кога је тамбурашка музика под руководством Саве Вукосављева развијана, каже Мулић, ка висинама уметности.
Тамбурашка музика налази се на националној листи нематеријалне културне баштине Србије. Тамбурице су данас, између осталог, у рукама младих који уче у Центру тамбурашке културе, новосадском удружењу под руководством Зорана Бугарског Брице, који су и наступили на свечаном отварању изложбе у Јаникину част.
Поводом века од рођења Балажа, Пошта Србије је издала марку и коверат са његовим ликом, на иницијативу Друштва новосадских филателиста. Сваки поштански жиг је на дан његовог рођења, 23. децембра, понео Јаникин лик. У Новом Саду је раније по њему названа улица у насељу Адице, а на Тргу незнаног јунака подигнут му је споменик од белог мермера, аутора Ласла Силађија. Локација Незнаног јунака била је тада повод да се око споменика води расправа у јавности. Мермерни Јаника гледа ка Тврђави, поред које маестро, на гробљу Транџамент, након смрти 10. новембра 1988. године, и почива.
Рођен је 1925. у Лукином Селу код Зрењанина. И отац и деда, са очеве и са мајчине стране, били су тамбурашки музичари. Почео је да свира са пет година на очевој тамбури, а онда и на својој, купљеној у Бачком Градишту. Исти дан, у повратку возом за Бечеј где је породица тада живела, забављао је путнике и зарадио први хонорар.
Тито најдражи слушалац
Свирао је Јаника, наводи Душанка Марковић, бекријама дубоког џепа, луталицама без пребијене паре, студентима и паорима, уметницима и радницима, државницима и политичарима... На звуке његове тамбурице нису остале имуне ни енглеска краљица Елизабета, нити холандска краљица Јулијана. Имао је прилику да свира и америчком председнику Ричарду Никсону у Белој кући, као и либијском председнику Гадафију. Ипак, њему је најдражи слушалац био Тито.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


