Primaš bez premca

Novi Sad – Mnogo ih je pevalo o Dunavu, ali je jednom muzičaru uspelo da „zaustavi” tu reku i prolazni trenutak. Svirao je najmanji instrument u tamburaškim orkestrima, prim-tamburu (bisernicu, tikvaru, dangubicu) koja ima pet žica, a zapravo je dirao u samo jednu – „žicu” čoveka. Janika Balaž je i danas glas vojvođanske ravnice, koji je i setan i bećarski. Najpoznatiji tamburaš u Vojvodini, ali i na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima, ostao je jedan od simbola Novog Sada, gde je poslednjih dana prošle 2025. obeleženo 100 godina od njegovog rođenja.

Da se čuje taj glas, dolazilo se u sale tadašnjeg hotela „Varadin” na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je Janikin „Mali tamburaški orkestar” svirao od šezdesetih godina 20. veka, više od dve decenije, gotovo svakim danom. A vikendom uz Zvonka Bogdana i druge pevače. Na tom utvrđenju u ravnici kraj Dunava, gde je sat-kula služila lađarima da iz daljine uhvate vreme koje teče, nastala je jedne boemske večeri, pre 50 godina, čuvena pesma „Osam tamburaša s Petrovaradina”.

Njen refren, u originalu, glasi: „Zaustavite Dunav i skazaljke stare, ovo je pesma moja, i reka moje nade”. Autor stihova je pesnik i slikar Ratko Šoć iz Vrbasa, koji je u leto 1975. sedeo na tvrđavi sa Mikom Antićem i suprugom, slušajući Janiku. Inspirisan trenutkom, zapisao je reči pesme, a kada ju je pokazao svom zemljaku iz Vrbasa, Miloradu Vučetiću, ovaj je za nju odmah napisao muziku.

Pesma je ubrzo snimljena, ali ta verzija nije bila zapažena. Janika je posle zamolio Zvonka Bogdana da pesmu pogleda, pa je tako i ispisana jedna muzička istorija. Ipak, Šoć nikada nije prihvatio to što mu je tekst izmenjen, priča za naš list Dušanka Marković, muzejska savetnica Muzeja Novog Sada, koja je u dužem periodu istraživala život čuvenog tamburaša i priredila dve izložbe o njemu. Drugu upravo ovih dana sada, u povodu veka od rođenja tog, kako kaže, primaša bez premca.

Upravo je Šoću pripalo da otvori tu izložbu „Jovan Janika Balaž: bio i ostao”, 22. decembra. Pre nego što je publici u dupke punoj sali muzejskog depadansa u Dunavskoj ulici počeo da recituje svoje stihove „Osam tamburaša”, rekao je kako „voli da čuje (tu) pesmu, ali i originale”. Za Balaža kaže da je bio „ambasador Vojvodine” koji je proneo slavu Novog Sada i Vojvodine od Amerike do Australije. 

„Sa Janikom sam se družio povremeno, ne baš tako mnogo. Dolazio je kod mene u atelje i ja kod njega u Tanurdžićevu palatu gde je stanovao, pričali smo, maštali, sarađivali, ali sudbina je došla nekako pre vremena i otišao je Janika”, kazao je Šoć koji se Balaža prisetio i kao „velikog gospodina, ali sa nekim skrivenim, tužnim osmehom”.

Ceo svoj radni vek, podseća autorka izložbe, Janika je proveo u Radiju Novog Sada, Velikom tamburaškom orkestru. Tu dolazi 1951, po povratku iz Radio Titograda, gde je od 1948. svirao u dva orkestra: tamburu u Tamburaškom, a violinu u Simfonijskom orkestru. Na izložbi su njegove tamburice, muštikla, prsluk, lična karta, ribolovna dozvola, pecaljke, fotografije, dokumenti... Orden rada sa srebrnim vencem dobio je 1975. od predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita, kome je svirao i na dočeku Nove 1977. u hotelu „Park” u Novom Sadu.

Fotografije sa glumicom i pevačicom Oliverom Katarinom podsećaju na angažman Janike u filmu „Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića, koji je osvojio Zlatnu palmu Kanskog festivala 1967, a tamburaše odveo u parisku Olimpiju. „Taj film, ne samo da je Janiku i njegov mali orkestar lansirao u orbitu, nego je tamburaštvo stavilo na potpuno novi, viši stepenik”, kaže kustoskinja Marković. 

U vreme kada je svirao u Velikom tamburaškom orkestru RNS, jedan od dirigenata bio je kompozitor Zoran Mulić. On kaže da je Balaž posedovao harizmatičnu umetničku reproduktivnu crtu i da je na tamburi svirao mekano kao da je vukao gudalo.

„Sigurnost ruke, lepota tona, duboka muzikalnost su uvek bili u dubokoj korespodenciji i u tome je tajna neprolaznosti Janike Balaža”, kazao je Mulić koji je publici skrenuo pažnju i na jednu, po njegovim rečima, nepravdu. Naime, Janika i njegova mala tamburaška „banda” najčešće se vezuju za Petrovaradinsku tvrđavu, ali se najpre mora znati da je Balaž bio koncert-majstor i šef Velikog tamburaškog orkestra Radija Novog Sada, mesta sa koga je tamburaška muzika pod rukovodstvom Save Vukosavljeva razvijana, kaže Mulić, ka visinama umetnosti.

Tamburaška muzika nalazi se na nacionalnoj listi nematerijalne kulturne baštine Srbije. Tamburice su danas, između ostalog, u rukama mladih koji uče u Centru tamburaške kulture, novosadskom udruženju pod rukovodstvom Zorana Bugarskog Brice, koji su i nastupili na svečanom otvaranju izložbe u Janikinu čast.

Povodom veka od rođenja Balaža, Pošta Srbije je izdala marku i koverat sa njegovim likom, na inicijativu Društva novosadskih filatelista. Svaki poštanski žig je na dan njegovog rođenja, 23. decembra, poneo Janikin lik. U Novom Sadu je ranije po njemu nazvana ulica u naselju Adice, a na Trgu neznanog junaka podignut mu je spomenik od belog mermera, autora Lasla Silađija. Lokacija Neznanog junaka bila je tada povod da se oko spomenika vodi rasprava u javnosti. Mermerni Janika gleda ka Tvrđavi, pored koje maestro, na groblju Trandžament, nakon smrti 10. novembra 1988. godine, i počiva.

Rođen je 1925. u Lukinom Selu kod Zrenjanina. I otac i deda, sa očeve i sa majčine strane, bili su tamburaški muzičari. Počeo je da svira sa pet godina na očevoj tamburi, a onda i na svojoj, kupljenoj u Bačkom Gradištu. Isti dan, u povratku vozom za Bečej gde je porodica tada živela, zabavljao je putnike i zaradio prvi honorar.

Tito najdraži slušalac

Svirao je Janika, navodi Dušanka Marković, bekrijama dubokog džepa, lutalicama bez prebijene pare, studentima i paorima, umetnicima i radnicima, državnicima i političarima... Na zvuke njegove tamburice nisu ostale imune ni engleska kraljica Elizabeta, niti holandska kraljica Julijana. Imao je priliku da svira i američkom predsedniku Ričardu Niksonu u Beloj kući, kao i libijskom predsedniku Gadafiju. Ipak, njemu je najdraži slušalac bio Tito.