Дан програмера Украјинцима не може да замени Божић

Специјално за „Политику”

Државни протокол Украјине другу годину заредом обележио је Божић 25. децембра. У својој честитки на Бадње вече председник Володимир Зеленски казао је да се моли да у наредној години умре руски председник Владимир Путин.

Да би се православним верницима формално омогућили нерадни дани за божићне празнике, у Врховној ради Украјине усвојен је посебан закон којим су поред померања Божића са 7. јануара на 25. децембар проглашена још два државна празника, Дан украјинске државности 15. јул и Дан заштитника и заштитница Украјине 15. октобар. Према званичним подацима из 2025. око 70 одсто грађана Украјине себе сматрају православним верницима, 9,6 процената грчко-католицима (унијатима), 9 одсто хришћанима без навођења цркве, 4,3 процента атеистима, по 1,2 одсто католицима и протестантима, 0,43 одсто Јеврејима.

Кредибилне процене колико православних верника је најрадоснији хришћански празник прославило, сходно одлуци световних власти, 25. децембра, а колико ће то у складу са вековном традицијом по јулијанском календару 7. децембра, у ратно време не могу се изнети. У овом моменту у Украјини де факто постоје три православне цркве и само једна је прихватила одлуку цивилних власти о преласку на прославу Божића 25. децембра. Реч је о Православној цркви Украјине која је конституисана на сабору 15. децембра 2018. године којем је претходила одлука васељенског патријарха Вартоломеја да групацију коју је 35 година сматрао расколничком ипак додели томос (давање аутокефалности). Никада у историји, па ни сада у 21. веку, религију и политику није било могуће раздвојити. Није никаква тајна да су САД и њихов амбасадор за верске слободе Сем Браунбек били главни у лобирању да патријарх Вартоломеј промени свој вишедеценијски однос према расколничкој групацији у Украјини. Непосредно након именовања 1. фебруара 2018. Браунбек је у току 7-8 месеци у неколико наврата одлазио у посету патријарху Вартоломеју, што је на крају резултирало томосом, у овом случају давањем аутокефалности расколничкој групацији и прекидом свих односа Московске и Цариградске патријаршије.

Ипак, одлука патријарха Вартоломеја није задовољила све па су неки 1992. на иницијативу Леонида Кравчука, првог председника независне Украјине, кренули у раскол. Највише је био незадовољан сам расколнички лидер Михаил Денисенк Филарет, некада уважени епископ Руске православне цркве. Након смрти патријарха Пимена 1990, Филарет, тадашњи митрополит Кијевски и Галицијски, именован је за местољубитеља (вршиоца дужности) патријарха Московског и све Русије. Његово име нашло се међу тројицом епископа који су добили највише гласова и ушли у апостолски жреб. Међутим, за патријарха је извучен митрополит лењинградски и новгородски Алексеј. Недуго после избора патријарха московског и распада СССР-а Филарет ће са присталицама самопрогласити Украјинску православну цркву и себе неколико година касније за патријарха Кијевског.

Два су разлога зашто Филарета није задовољила цариградска одлука о томосу. С обзиром на то да је пуне три деценије патријарх Вартоломеј персонално анатемисао Филарета, он никако није био погодна личност да стане на чело црквене групације коју је Цариград формирао. Избор је стога пао на његовог намесника Епифанија Думенка. У моменту именовања за поглавара Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифаније је имао само 39 година. Међутим од Цариграда Епифаније је добио само чин митрополита, а не и патријарха Кијевског, а сама ПЦУ ограничену самосталност под Цариградом, отприлике исти статус какав је канонска Украјинска православна црква имала под Москвом.

У 2019. световне власти одликовале су Филарета орденом Хероја Украјине, међутим то га није одобровољило да прихвати да се склони са чела цркве и одустане од пуне самосталности за коју се залагао од напуштања Московске патријаршије. Овог јануара Филарет ће напунити 96 година, а групација која му је остала лојална изгубила је сву државну подршку, у медијима је потпуно маргинализована, али и даље има одређен број верника. По њиховом календару за 2026. годину Божић обележавају 7. јануара.

Од пада комунизма ниједна православна црква није се суочила са прогоном као канонска црква у Украјини, са митрополитом Онуфријем на челу. Није им помогло ни то што су све формалне везе са Московском патријаршијом прекинули одмах по избијању рата. Канонска православна црква до фебруара 2022. имала је убедљиво највише верника и под њеном јурисдикцијом налазиле су древне православне светиње Кијево-печерска лавра и Свето-Успењска Светогорска лавра. Обе богомоље су им отете, а њихови митрополити притворени, под оптужбама за велеиздају. Прогон старешине Лавре, митрополита Павела, осудио је у писму упућеном свим светским верским лидерима и шефовима међународних организација, и патријарх српски Порфирије. Против митрополита Павела судски процес још није окончан, око пола године био је у затвору, и после кауције у противредности од 900.000 долара, сакупљене од стране десетина хиљада верника, пуштен је да се брани са слободе.

Митрополита Свето-Успењске Светогорске лавре, Арсенија, у затвору држе од априла 2024. Пати од озбиљних кардиолошких сметњи, а пре три недеље у суд је уведен са лисицама на рукама преко леђа. Месец дана раније пред судом је изјавио да је одбио да буде размењен као ратни заробљеник и истакао: „Моје стадо је овде. Моја браћа су овде. Моје сестре, моја духовна деца, су овде. Овде су моји момци из Оружаних снага Украјине, који ме се никада нису одрекли, и ја их се никада нећу одрећи, јер су моји. Моје стадо су милиони Украјинаца, од Запада до Истока, којих се ја никада нећу одрећи. Живео сам и настављам да живим због народа Украјине, због којег желим да живим и служим овде. Не желим нигде да бежим.”

Стари и болесни митрополит туљчиски и брацлавски Јонафан, осуђен на пет година затвора, није међутим одбио да 2024. буде размењен као ратни заробљеник. Злогласна СБУ спровела је 208 истрага против канонске Украјинске православне цркве, а најмање 38 епископа и свештеника је већ осуђено. Упади и претреси православних манастира почетком 2023. били су чести, а то је послужило као формални повод да се усвоји закон који ће формално канонску цркву и забранити.

Упркос жестокој кампањи и од совјетских времена невиђеној сатанизацији чини се највећи број православних верника у Украјини није одбацио канонску православну цркву. Власти нису успеле да окупе масу за насилно преузимање највећих светиња, оних који су бранили светиње било је обично више од оних који су на њих кидисали. Успротивило се и неколико депутата Врховне раде Украјине, укључујући и члана владајуће фракције Слуга народа, Артјома Дмитрјука. После говора у ради, Дмитрјука су у родној Одеси ухапсили агенти СБУ и данима мучили и дивљачки тукли. Пуштен је под претњом да ако не промени ставове следећи пут ће бити убијен. Дмитрјук је по пуштању на слободу првом приликом побегао у Лондон, а јавност упознао са тим шта је све преживео и данас је један од највећих критичара председника Зеленског.

Канонска православна црква у Украјини обележиће Божић према вековној традицији. Заиста је жалосно да је репресије над канонском православном црквом у Украјини више пута осудио папа Фрања, а ниједном патријарх Вартоломеј. Пропаганда и репресије нису навеле већину Украјинаца да одбаце православље и своју вековну традицију и они ће упркос свему сутра поново прославити православни Божић, а не Дан програмера који је Зеленски прогласио посебним указом из 2024. године.