Dan programera Ukrajincima ne može da zameni Božić

Specijalno za „Politiku”

Državni protokol Ukrajine drugu godinu zaredom obeležio je Božić 25. decembra. U svojoj čestitki na Badnje veče predsednik Volodimir Zelenski kazao je da se moli da u narednoj godini umre ruski predsednik Vladimir Putin.

Da bi se pravoslavnim vernicima formalno omogućili neradni dani za božićne praznike, u Vrhovnoj radi Ukrajine usvojen je poseban zakon kojim su pored pomeranja Božića sa 7. januara na 25. decembar proglašena još dva državna praznika, Dan ukrajinske državnosti 15. jul i Dan zaštitnika i zaštitnica Ukrajine 15. oktobar. Prema zvaničnim podacima iz 2025. oko 70 odsto građana Ukrajine sebe smatraju pravoslavnim vernicima, 9,6 procenata grčko-katolicima (unijatima), 9 odsto hrišćanima bez navođenja crkve, 4,3 procenta ateistima, po 1,2 odsto katolicima i protestantima, 0,43 odsto Jevrejima.

Kredibilne procene koliko pravoslavnih vernika je najradosniji hrišćanski praznik proslavilo, shodno odluci svetovnih vlasti, 25. decembra, a koliko će to u skladu sa vekovnom tradicijom po julijanskom kalendaru 7. decembra, u ratno vreme ne mogu se izneti. U ovom momentu u Ukrajini de fakto postoje tri pravoslavne crkve i samo jedna je prihvatila odluku civilnih vlasti o prelasku na proslavu Božića 25. decembra. Reč je o Pravoslavnoj crkvi Ukrajine koja je konstituisana na saboru 15. decembra 2018. godine kojem je prethodila odluka vaseljenskog patrijarha Vartolomeja da grupaciju koju je 35 godina smatrao raskolničkom ipak dodeli tomos (davanje autokefalnosti). Nikada u istoriji, pa ni sada u 21. veku, religiju i politiku nije bilo moguće razdvojiti. Nije nikakva tajna da su SAD i njihov ambasador za verske slobode Sem Braunbek bili glavni u lobiranju da patrijarh Vartolomej promeni svoj višedecenijski odnos prema raskolničkoj grupaciji u Ukrajini. Neposredno nakon imenovanja 1. februara 2018. Braunbek je u toku 7-8 meseci u nekoliko navrata odlazio u posetu patrijarhu Vartolomeju, što je na kraju rezultiralo tomosom, u ovom slučaju davanjem autokefalnosti raskolničkoj grupaciji i prekidom svih odnosa Moskovske i Carigradske patrijaršije.

Ipak, odluka patrijarha Vartolomeja nije zadovoljila sve pa su neki 1992. na inicijativu Leonida Kravčuka, prvog predsednika nezavisne Ukrajine, krenuli u raskol. Najviše je bio nezadovoljan sam raskolnički lider Mihail Denisenk Filaret, nekada uvaženi episkop Ruske pravoslavne crkve. Nakon smrti patrijarha Pimena 1990, Filaret, tadašnji mitropolit Kijevski i Galicijski, imenovan je za mestoljubitelja (vršioca dužnosti) patrijarha Moskovskog i sve Rusije. Njegovo ime našlo se među trojicom episkopa koji su dobili najviše glasova i ušli u apostolski žreb. Međutim, za patrijarha je izvučen mitropolit lenjingradski i novgorodski Aleksej. Nedugo posle izbora patrijarha moskovskog i raspada SSSR-a Filaret će sa pristalicama samoproglasiti Ukrajinsku pravoslavnu crkvu i sebe nekoliko godina kasnije za patrijarha Kijevskog.

Dva su razloga zašto Filareta nije zadovoljila carigradska odluka o tomosu. S obzirom na to da je pune tri decenije patrijarh Vartolomej personalno anatemisao Filareta, on nikako nije bio pogodna ličnost da stane na čelo crkvene grupacije koju je Carigrad formirao. Izbor je stoga pao na njegovog namesnika Epifanija Dumenka. U momentu imenovanja za poglavara Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) Epifanije je imao samo 39 godina. Međutim od Carigrada Epifanije je dobio samo čin mitropolita, a ne i patrijarha Kijevskog, a sama PCU ograničenu samostalnost pod Carigradom, otprilike isti status kakav je kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva imala pod Moskvom.

U 2019. svetovne vlasti odlikovale su Filareta ordenom Heroja Ukrajine, međutim to ga nije odobrovoljilo da prihvati da se skloni sa čela crkve i odustane od pune samostalnosti za koju se zalagao od napuštanja Moskovske patrijaršije. Ovog januara Filaret će napuniti 96 godina, a grupacija koja mu je ostala lojalna izgubila je svu državnu podršku, u medijima je potpuno marginalizovana, ali i dalje ima određen broj vernika. Po njihovom kalendaru za 2026. godinu Božić obeležavaju 7. januara.

Od pada komunizma nijedna pravoslavna crkva nije se suočila sa progonom kao kanonska crkva u Ukrajini, sa mitropolitom Onufrijem na čelu. Nije im pomoglo ni to što su sve formalne veze sa Moskovskom patrijaršijom prekinuli odmah po izbijanju rata. Kanonska pravoslavna crkva do februara 2022. imala je ubedljivo najviše vernika i pod njenom jurisdikcijom nalazile su drevne pravoslavne svetinje Kijevo-pečerska lavra i Sveto-Uspenjska Svetogorska lavra. Obe bogomolje su im otete, a njihovi mitropoliti pritvoreni, pod optužbama za veleizdaju. Progon starešine Lavre, mitropolita Pavela, osudio je u pismu upućenom svim svetskim verskim liderima i šefovima međunarodnih organizacija, i patrijarh srpski Porfirije. Protiv mitropolita Pavela sudski proces još nije okončan, oko pola godine bio je u zatvoru, i posle kaucije u protivrednosti od 900.000 dolara, sakupljene od strane desetina hiljada vernika, pušten je da se brani sa slobode.

Mitropolita Sveto-Uspenjske Svetogorske lavre, Arsenija, u zatvoru drže od aprila 2024. Pati od ozbiljnih kardioloških smetnji, a pre tri nedelje u sud je uveden sa lisicama na rukama preko leđa. Mesec dana ranije pred sudom je izjavio da je odbio da bude razmenjen kao ratni zarobljenik i istakao: „Moje stado je ovde. Moja braća su ovde. Moje sestre, moja duhovna deca, su ovde. Ovde su moji momci iz Oružanih snaga Ukrajine, koji me se nikada nisu odrekli, i ja ih se nikada neću odreći, jer su moji. Moje stado su milioni Ukrajinaca, od Zapada do Istoka, kojih se ja nikada neću odreći. Živeo sam i nastavljam da živim zbog naroda Ukrajine, zbog kojeg želim da živim i služim ovde. Ne želim nigde da bežim.”

Stari i bolesni mitropolit tuljčiski i braclavski Jonafan, osuđen na pet godina zatvora, nije međutim odbio da 2024. bude razmenjen kao ratni zarobljenik. Zloglasna SBU sprovela je 208 istraga protiv kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, a najmanje 38 episkopa i sveštenika je već osuđeno. Upadi i pretresi pravoslavnih manastira početkom 2023. bili su česti, a to je poslužilo kao formalni povod da se usvoji zakon koji će formalno kanonsku crkvu i zabraniti.

Uprkos žestokoj kampanji i od sovjetskih vremena neviđenoj satanizaciji čini se najveći broj pravoslavnih vernika u Ukrajini nije odbacio kanonsku pravoslavnu crkvu. Vlasti nisu uspele da okupe masu za nasilno preuzimanje najvećih svetinja, onih koji su branili svetinje bilo je obično više od onih koji su na njih kidisali. Usprotivilo se i nekoliko deputata Vrhovne rade Ukrajine, uključujući i člana vladajuće frakcije Sluga naroda, Artjoma Dmitrjuka. Posle govora u radi, Dmitrjuka su u rodnoj Odesi uhapsili agenti SBU i danima mučili i divljački tukli. Pušten je pod pretnjom da ako ne promeni stavove sledeći put će biti ubijen. Dmitrjuk je po puštanju na slobodu prvom prilikom pobegao u London, a javnost upoznao sa tim šta je sve preživeo i danas je jedan od najvećih kritičara predsednika Zelenskog.

Kanonska pravoslavna crkva u Ukrajini obeležiće Božić prema vekovnoj tradiciji. Zaista je žalosno da je represije nad kanonskom pravoslavnom crkvom u Ukrajini više puta osudio papa Franja, a nijednom patrijarh Vartolomej. Propaganda i represije nisu navele većinu Ukrajinaca da odbace pravoslavlje i svoju vekovnu tradiciju i oni će uprkos svemu sutra ponovo proslaviti pravoslavni Božić, a ne Dan programera koji je Zelenski proglasio posebnim ukazom iz 2024. godine.