Целим бићем дише банатски

Глумом сам се заразио на српском језику, али уметничку каријеру сплетом околности градим у Темишвару, на румунском говорном подручју. Заправо, позориште нема језик, његове приче и поруке су универзалне. Моји корени су из живописне Пиве надомак Никшића, одакле потичу Аџићи. Мој деда је још као студент стигао у Београд. Бавио се економијом и новинарством, а недуго затим изабрао Банат за ново место живљења. Разлог је више него романтичан. Заљубио се у моју баку, лепу Банаћанку. Заљубио се у Банат, а то је обележило и мене, говори нам глумац Марко Аџић своју животну причу обојену успешном узлазном каријером у Темишвару.

Овај енергични, самосвојни драмски уметник за кога не постоје границе био је домаћин ансамблу Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници, које је трагедију у пет слика „Представе Хамлета у селу Мрдуша Доња” Ива Брешана извео у самој завршници манифестације „Дани српске културе” у Темишвару.

Имали смо прилику тим поводом да са Марком Аџићем поделимо утиске из банатског поднебља. Аџић предводи позориште за децу и младе „Мерлин”, стално је ангажован и у темишварском Народном позоришту „Михај Еминеску”, руководи српским позориштем „Талија” у Темишвару. Игра са великом радошћу и у позоришту „Стерија” у Вршцу. Публика га је упамтила по улогама у делима „Монтевидео, Бог те видео”, у којем је играо румунског репрезентативца, „Хероји Халијарда”, „Александар од Југославије”, „Повратак”, „Афтерпарти”, „Разбојници Баната”...

– Тражио је мој деда да га сахране по банатским обичајима. Отуда је у мени Банат и прејак. Целим бићем дишем банатски, овде сам рођен. Овде сам све дамаре осетио, а будући да су Вршац и Темишвар у Банату, то поднебље сматрам најздравијим. Овде живи толико националних мањина на једном месту, у лепом, ушушканом окружењу. Без свађа, кавги, повишених речи, грубости, људи мирно живе, поштују се и воле. Шта је више од тога потребно за радост и лепоту постојања. Дете сам деведесетих година прошлог века. Мој отац је у турбулентном периоду, још 1996. године схватио да је за његову децу заправо боље да макар мало промене средину. Било је то у временима посебно лошим за Србију, сви знамо и памтимо шта је било. Потражио је ново место живљења, али не толико далеко од куће – прича Марко Аџић и додаје:

– Румунија је у том тренутку почела да иде напред. Већ 1999. године, која је за нас била трагична, имала је снажну одскочну даску. Осетила се велика разлика у стандарду, животним околностима, уопште. И баш када је кренуло бомбардовање и све што је то злослутно време пратило, моји родитељи су једноставно одлучили да се дефинитивно преселимо у Темишвар. Одлука наравно није била лака, нити је донета преко ноћи. Тешило нас је то што је Темишвар удаљен неких 70 километара од Вршца. Радиле су емоције, носталгија... Сваког викенда смо се враћали у Вршац, тако да то није био толико болан премештај. Натенане смо се навикавали на овај лепи град на Бегеју и његова животна правила, околности. И када ме питају сматрам ли се Темишварцем, могу да кажем – да.

Полако, али сигурно у Вршцу, констатује наш саговорник, постаје странац, све мање познаје људи у свом родном граду. Игра у тамошњем позоришту. Привилегија му је да у родном Вршцу, ипак, нешто ради.

– Нажалост, и моја бака је дошла са нама у Темишвар, друга је преминула. Са њеним одласком се и моја прича о Вршцу завршила, јер бака је била та нит која нас је спајала са родним поднебљем. Одлазимо тамо, подстиче нас фамилија, али Темишвар је мој дом.

Марко Аџић је од малих ногу носио страст према уметности, посебно према глуми. Прво се, ипак, бавио сликарством. Већ у петом разреду цртао је скице гимназијалцима који су уписивали ликовну академију.

– Моји старији другови су са тим скицама и цртежима, мапама пролазили на пријемном на ликовној академији. Помагао сам им као клинац са свега 12, 13 година, али ме није држало место. Јер за сликање мораш да седиш сам, а самоћа убија. Мене то није дотицало, не могу много да боравим на једном месту. Потребни су ми људи, они ме инспиришу, волим друштво. Тешко је бити сам, ужасавам се самоће тако да сам таленат који сам имао за сликарство само каналисао на сцену. Уписао сам глуму на Факултету драмских уметности у Темишвару. Када сам се преселио у град на Бегеју, уписао сам најпре српску гимназију, било је тада овде Срба колико хоћете. Није ми чак ни било потребно да знам румунски језик, тако сам и завршио средњу школу не знајући га. Тада сам схватио да ипак морам да научим румунски језик – прича Марко Аџић, који је посебно радостан што је успео после велике борбе 2019. године да „устоличи” професионалну српску сцену у Темишвару. Претходило је томе, сазнајемо, дуго година борбе.

– Некада ми је тешко о тој борби да причам, ослабио ми је имунитет од нервозе јер је била неопходна велика упорност која је трајала више од 10 година. Онда је уследила глобална финансијска криза. Ипак, држимо се, Темишвар је због тога и постао европска престоница културе, управо због мултикултуралности. И ми Срби овде у граду поспешили смо тај пројекат, јер је Темишвар једини град на свету са три језика театра: румунски, немачки, мађарски, а од 2019. године и српски.

Наше позориште „Талија” има своју традицију дугу 55 и више година, али је тек касније добило и свој професионални статус. Мађари и Немци су били озбиљнији, организованији. Они су успели да направе професионално позориште, али запоставили су аматеризам. Ми сада имамо професионалну сцену, али негујемо и аматеризам – беседи Марко Аџић, који не зна за предах.

Увелико ових дана припрема и изводи представе за малу публику у дечјем позоришту „Мерлин”. Снима од Букурешта до Загреба, а колико је занимљив као глумац, најбоље говори податак да савремени драмски аутори све чешће пишу комаде у којима граде ликове управо за Аџићеву енергију и карактер.