Логика искључивања

Одраније се зна да у вријеме повећане глобалне повезаности и међузависности јачају везе између свјетског центра и (полу)периферије уз истовремено слабљење непосредних веза између међусобно блиских земаља (полу)периферије. Каже се да у овом процесу јача радијална, а слаби тангенцијална повезаност. Ово се репродуцира, како у економским и политичким, тако и у културним подручјима друштвеног живота. Нови системи комуникације и информирања овоме дају позамашну подршку. Оно што је партикуларно (нпр. енглески језик) појављује се (или настоји да се појави) као универзално. Једно се искуство (или један поглед на свијет), као бесповијестно, како каже Пјер Бурдије, остатку свијета намеће као глобално или универзално. На дјелу је универзализација партикуларног. Тако се маргинализирају непосредне везе између земаља једне свјетске регије или народа блиских по својој повијести или култури. (Када се осамдесетих година навелико писало о посебности средњоевропске културе и књижевности, сугерирано је да би тај културни образац могао да се обнови и послужи као повезница земаља регије у случају подизања граница које су тада сјекле тај простор. Пад берлинског зида то, међутим, није осигурао. Школски програми из књижевности су се након тога градили углавном на начелу искључивања. Слично овоме, и у постјугославенској ситуацији конструкција читанки за основне и средње школе прогони, како су показали резултати једног истраживања, књижевност оних „других” из могућег складишта колективног памћења.)

Државе настале распадом Југославије последњих двадесет година начином рјешавања властите кризе умногоме су саме себе, мада на различите начине, учиниле изразитимобјектом овог глобализацијског процеса. Могло би се рећи и да су врсте веза које су њихове политичке и културне елите у посљедњој години заједничке државе успостављале са центром значајно повезане с њиховим (ратним) циљевима, стратегијама и коначним постигнућима. Начин регулирања југославенске кризе од стране центра (различита мјерила за исте или сличне ситуације, различите врсте ангажмана итд.) читаво је подручје, уз пацификацију, произвело у подручје нестабилности и овисности. Нарасли сукоби стављени су под вањску контролу, а домаће елите своју легитимацију и даље црпу из ранијих сукоба.

Типичан случај тога је Косово. Може га се сматрати уџбеничком постколонијалном империјалистичком оставштином. То је поље „негативне детерминације”: у њему албанска политичка елита (након свега, а прије свега због признања независности од стране центра) не може пристати ни на какав облик заједничке државе са Србијом, као што се ниједна србијанска политичка гарнитура не може, због властите легитимације, одрећи свог територија (којег је потврдила и Бадинтерова комисија – она која је у име центра и донијела одлуку о начину распада заједничке државе). Већ постојећа (или нека слична) подјела Косова, која би у неком разумном року (нпр. три-четири године), а уз присуство међународних снага дала могућност оптирања становницима албанског и неалбанског етничког поријекла могла би превладати трајне учинке „негативне детерминације”. Али то је, а у име једне политичке апстракције, постало истовремено и неприхватљиво и непристојно. С друге стране, опчињеност „територијалном цјеловитошћу” производи, ништа мање од ове прве опције, како несреће за стотине хиљада људи, тако и трајну, постколонијалну нестабилност.

Дакле, након међусобног подупирања глобалних процеса (с претежно радијалним везама) и локалне логике искључивања (која је ојачана непосредном ратном прошлошћу) могућност ,„бољих односа бивших ЈУ-република” (како стоји у наслову позивног писма) ваљало би потражити у подручју заједничких пројеката (разлике у интерпретацији прошлости задржат ће се, свакако, још дуго), при чему не би требало стварати никакве запреке оним областима друштвеног живота у којима се та сурадња већ успјешно обавља. (На примјер, у подручју забаве, подручју које се засада –по свој прилици и не хтијући – из неке своје унутрашње логике понајбоље опире локалним национализмима и њиховим искључивостима.) А ти пројекти животно су везани заочекивани економски развој и учлањење у Европску унију. Ови први претпостављају прије свега сурадњу у изградњи инфраструктуре (енергетика, саобраћај – нпр. аутопут и жељезница: Сарајево–Ужице–Ниш, отварање пруге Босански Нови–Бихаћ–Книн или изградња жељезнице Тузла–Бијељина итд, итд.) без које се не може привући страни капитал.Други захтијевају заједничке напоре у изградњи правно-политичког институционалног система који би са што је могуће мањим губицима омогућио интеграцију у европски правни, политички и економски поредак.

П. С. Напори око „бољих односа” могу бити и индивидуални. Могу бити симболичног карактера. Ако би се чинили с више пажње онда би бар неке препреке лакше савладавали. Тако се нпр. и у овом сасвим добронамјерном позивном писму не би, као „бивше ЈУ-републике”, на истом нивоу опћенитости нашли „Република Српска” и „БиХ Федерација”, с једне стране, те „Србија” и „Хрватска” с друге стране. С мало више пажње свијет можемо учинити подношљивијим.

Социолог, Институт за друштвена истраживања, Загреб