Нико се није обогатио у Стразбуру

„Ма тераћу ја то до Старзбура, има да држави узмем силне паре”, реченица је коју изговарају многи који су на својој кожи осетили спорост или (не)правду правосуђа Србије. Међутим, одштете које пресудом додељује Европски суд за људска права у Старзбуру никога нису учиниле богатим. Ипак, грађанима, за које суд процени да су оштећени, уз извесну суму даје и оно што је у суштини важније – правосудну сатисфакцију. 

Овај суд прошле године девет пута је пресудио у корист грађана Србије који су тужили државу због повреде неког од права гарантованих Европском конвенцијом о људским правима. Иако свака пресуда коју добију њени држављани за тужену државу представља изгубљени спор, лањски биланс Србије бољи је у поређењу са 2007. годином када је држава „укњижила” 14 пресуда на своју штету.

– У свим случајевима где је очигледно да постоји повреда права, предлагали смо да се склопи пријатељско поравнање. До поравнања је долазило тако што смо директно водили преговоре с подносиоцима представке и исплаћивали суму коју је предложио Европски суд, или смо до износа долазили договором, после чега би они повлачили представку. Постоји и други начин – када суд и нама који заступамо државу и подносиоцима представке доставља декларацију са назначеним износом на који би се поравнање склопило. Ако обе стране потпишу декларацију суд доноси одлуку да се такав предмет скине са листе– објашњава др Славољуб Царић који у споровима пред судом у Стразбуру заступа интересе Србије.

Европски суд за људска права подстиче такве споразуме, јер је и сам затрпан представкама из земаља чланица Савета Европе и, као и тужене државе, суочава се са проблемом суђења у разумном року. 

– Постоји још једна могућност. Поравнање подразумева сагласност обе стране, али у случајевима када подносилац представке не пристаје на споразум, држава даје једнострану декларацију у којој признаје повреду права, исплаћује одређену суму и суд предмет скида са листе нерешених. То су три начина да се предмети окончају без пресуде по државу, а да се подносиоци обештете, најчешће због предугих поступака. Поравнањем или једностраним декларацијама прошле године решено је 13 предмета, а да је то изостало држава би имала 13 пресуда више – објашњава Царић.

Висина овако добијених накнадаприближно је иста као и оне које би, после пресуде, одредио суд у Стразбуру. Износи које странкедобију поравнањем или пресудом крећу се у распону од хиљаду донајвише три или четири хиљаде евра у динарској противвредности. Упркос сумњама да споразумним решавањем спорова држава новчано профитира, Царић наводи да је главна добит та што се поступак убрзава и изостаје пресуда на штету државе. Наравно, нису сви грађани расположени за такво решење. Многи од њих су убеђени да би Европски суд био издашнији, односно да би добили астрономске суме новца за проблеме које су имали с националним правосуђем. Искуство говори да су таква очекивања нереална. Када су пре пет година грађани Србије стекли могућност да се за заштиту својих права обраћају овом суду, та новина изазвала је велико интересовање и сваке године све је већи број представки.

– Не знам да ли се притисак наших представки смањио јер такву евиденцију води Европски суд,ове које нам достављају на одговор поднете су много раније.Мислим да су грађани сада постали свесни тога шта тај суд може, а шта не. Некога ко је, рецимо, правоснажно осуђен пред домаћим судом за кривично дело Европски суд не може да ослободи,нити може да укине пресуду домаћег суда, као што и не досуђује енормне износе накнада какве неки очекују.

М. Петрић

--------------------------------------------

Утицај на ажурност судова

Пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру не преносе се по аутоматизму у национална правосуђа, али имају велики утицај на судску праксу у европским државама и законодавствима – понекад се због њих се мењају закони, објашњава за „Политику” др Горан Илић, професор кривично-процесног права на Правном факултету у Београду. Неформалну корист имају и грађани којима је тај суд дао за право. Они пред националним правосуђем у предметима који су у вези са пресудом из Стразбура могу очекивати већу судску ажурност од уобичајене.

Познат је случај троје отпуштених уредника београдског недељника који су у Стразбуру добили пресуду у своју корист, јер им је, у спору из области радног права, ускраћено право на суђење у разумном року. У другом спору, који су покренули због наплате одштете, до правоснажне пресуде стигли су за годину и по дана, што је брзо за српске прилике. Нису добили одштету колику су тражили, али су задовољни сумом коју је одредио судски вештак и – враћени су на посао.

-----------------------------------------------

Грађани пред Уставним судом

Прошле године Уставни суд Србије почео је да решава уставне жалбе грађана што би требало да смањи број обраћања суду у Стразбуру. Да ли канцеларија заступника примећује такве ефекте?

– За сада још не примећујемо предности те нове функције Уставног суда јер је потребно да се та пракса устали, као и да Европски суд призна ту праксу и оцени да је то стварно делотворно.С друге стране, потребно је и да комисија за накнаду штете почне да досуђује накнаде грађанима чије су жалбе усвојене. УСС је прихватио неколико уставних жалби грађана и они би требало да се обрате комисији за надокнаду штете.Тек када почну да се досуђују накнаде и када Европски суд такву праксу оцени може се рећи да је то делотворно правно средство – каже др Царић.