На танком леду

Не зна се коме је првом пало на памет да изађе на залеђено Савско језеро. Неком непромишљеном. Неодговорном. Брзоплетом. Можда неком екстремном спортисти. Волимо ми све екстремно: политику, економију, а спорт нарочито. Удари крв у лице, обузме страст, тело се укрути и... Јурииииш! Ономе ко прежали сопствени живот, јурцање по несигурном терену је игра! Песма!

Џабе што из управе Аде Циганлије моле, куме, упозоравају. Не излазите, људи, танак је лед. Може да пукне. Да буде велика несрећа. Да песма прерасте у жалопојку, елегију, или баладу. Да има тужан крај!

Не вреди причати екстремима. Размилели се. Вежбају. Ходају. Трче. Скачу. Промичу. Клижу. Коцкају се са судбином. А петнаест центиметара испод њих – студен. Мрак. Чека. Гладан.

Долази народ одасвуд. Као на ходочашће. Неки намичу сличуге, неки немају, довољне им чизме или обичне гиље.

Све се понавља, опрезни памте: имали смо то већ једне од јаких зима, последњих година двадесетог века. Сећам се, као да је било јуче, пар плесача се стуштио с Топчидерског брда. Шмугнули на отворену сцену, некако искоса, с макишке стране. Промакли поред обезбеђења које је мотрило залеђену површину. Мерило дебљину леденог покривача. Процењивало ризик. Разматрало шта радити ако цикне...

Међу многима без клизаљки, на стакленој покорици тада се нађох и ја са својима: родитељима, женом, децом, сестрама, сестрићима, течом... Ни сам не знам како. Понеле нас ваљда зимске чаролије! Необјашњиво је то. Непрепричиво, што би рекла моја свастика. Клизали смо упоредо с комшијама и пријатељима, колегама с посла. Цело друштво било на окупу. На чистини.

Чујем и сад ондашње аплаузе, цику, узајамно бодрење.

– Немој тамо, има напрслина! Иди онамо, сигурно је!

Летели смо укруг. Тамо. Онамо. Свуд редом. Све брже. До граница издржљивости. Јој, удесно! Ууу, безглаво! Опа-опаснооо! До главне плаже. До банџија. Па назад. Ех, било је лепо... са све лептирићима у стомаку.

А главне звезде – Брђани! Он у листер оделу с црвеном краватом, она у хулахопкама с тиркизноплавом блузицом обасутом шљокицама. Плус шминка, румени обрашчићи, обрвице, у коси цветак... Кад приметисмо ту усклађеност покрета, тај склад корака и даха, те колосалну кореографску идеју, понело нас осећање топлине, припадности, поноса... Побуди се магнетизам! Залеписмо се колективно за њих.

– Цветићу мој, види ову пируету... – сврдлао драги пред цуретком.

– А глеј сад ти двоструки аксл... – скацкао цуретак пред драгим.

Бом-бом... Бом-бом... тресли се водени тимпани под нашим ногама. Злослутни тимпани.

– Цветићу, а да пробаш троструки? То је успела само једна Рускиња у свеколикој васељенској историји уметничког клизања.

– Рускиња, кажеш? Да није можда Немица? – бом-бом-бом...

Бом-бом-бом... Бом-бом-бом... скакутала је играчица. Окретала се око своје осе. Покушавала да изведе тај компликовани аксл. Све је подрхтавало. Бомбало, бомбало и... наједном крцнуло под народом.

Згледали смо се. Устукнули. Потражили очима двојац. Нема двојца! Зглајзнуо под лед. Зглајзнули и најближи око њих. Нико им ни руку није пружио. Нико није баш толико луд – да заврши у бездану.

И дан-данас, после толиких година, крцкање ме сваки пут тргне. Врати ме у стварност из сећања.

Осврћем се, трљам очи, видим јасно, још смо на танком леду. И ја, и моја фамилија. Комшије и пријатељи. Цело друштванце. Сасвим лагано се враћамо ка обали. Идемо на посао, у школу, на пијац... уобичајено, само без наглих покрета. Ех, да нам је да се склонимо са напуклине. Са клизавице. С ветрометине.

Падамо. Ломимо се. Протекле недеље је у Београду било на стотине прелома руку и ногу, у Србији више од хиљаду!

– Смири се тамо! Не рипај више! – чују се све јачи гласови разума.

Крећемо се унатрашке, ка сигурном.

Неки срећници су се после деценије надљудских напора ухватили нудистичке плаже – ко те пита, обала је обала, дај шта даш – и сад храбре и извлаче оне који и даље шлајфују.

Ништа теже него вратити земљу под ноге. Много далеко смо отишли. Кад се докопамо чврстог тла – е, тад ће бити лакше. Живеће се као некад. Ма боље. И ваљда неће више ником пасти на ум да опет покуша да изведе тај глупи троструки аксл.