Сијамци из Кремља

„Сукоб због гаса могао се решити врло брзо. Али да је то урадио Медведев, то би посредно била осуда Путина. Једни би обавезнопочели говорити како је Путин, ето, Русију подизао с колена, а Медведев – слабић и иде на уступке; други – да нас је Путин завео у ћорсокак, а Медведев из њега извео. А да је то сам Путин учинио, то би било да сам признаје своје грешке, што би теоретски могао ( себи ) допустити Путин-председник, али што не може допустити Путин-премијер. На крају, сукоб је добио невиђене размере и оно што је могућно решити за дан уз губитак неколико милијарди решава се недељама уз губитак десетина милијарди”, гласи један од закључака Дмитрија Јефимовича Фурмана, доктора историјских наука, професора и главног научног сарадника Института за Европу Руске академије наука.

Фурман се не бави гасом. Криза с гасом је њему једна од понављаних епизода на „једном од улаза европске зграде”, из кога се све време чује бука – јер „Русија 'устаје с колена' и свађа се с неким од својих суседа”. У чланку: „Политика сијамских близанаца” („Независима газета”, 21. јануара), аутор тим поводом набире чело над феноменом сраслих односа председника Русије и премијера. Запажа „неуротичну природу тих скандала”. Забринут је јер се њима постиже баш оно што Русија „жели избећи (озлојеђеност суседа који сањају само о томе да од ње што мање зависе и с њом што мање комуницирају)”, а чини му се и да „није јасно где плови наш државни брод”.

Фурманова теза је да свака власт повремено захтева корекцију. Демократски поредак то решава функцијом опозиције. У царевини је било случајева да наследник на престолу одступи од политике претходног цара. Склоп Стаљиновог врха после Стаљина катапултирао је увис Хрушчова. Путин је редиговао политику Јељцина – али с Путином, после фазе конструктивности, зашло се у сокак.

Кофликти Русије и суседа „достигли су невиђени интензитет” баш када је Путин уступио место председника. Фурманово питање је – зашто? Аутор запажа неуклопљивост руског система у европске. Руско устројство обележено је „атрофијом критичке свести” (нема опозиције, у медијима једноумље!), па нема ничег да „обуздава неуротичне импулсе и коригује понашање” власти. Све што је другачије и шири се према Русији доживљава се у таквим околностима као угроженост – и Русија бежи у самоизолацију, стање које може бити опасно.

Ауторов утисак је да је Путин, на крају једне успешне етапе, и сам постао свестан неопходности промене курса. Како се рок ближио крају, стицао се утисак „нервозе и раздражености Путина”. Фурман верује да је то био израз „његовог нејасног осећаја безизлаза” и да је одлука да се повуче израз његовог „разумевања да је на тој етапи потребан други човек, с другом психологијом и другачијим имиџом”.

Нашао га је. „И не случајно, свакако, Путин је за наследника изабрао човека чак и њему једнаког раста (што је, очито, био врло важан фактор), али нимало сличног себи по социјалном пореклу и психолошки. Човека мање крутог, нимало неуротичног, с неким правним и либералним тенденцијама. Постојали су сви основи за очекивање да ће нови председник донети са собом неку 'коректуру' курса”. Али„коректировке” није било.

Разлог за то је Путинова одлука да и оде и остане – као премијер. Да оде, јер је свестан те потребе. А да остане, зато што је у напону снаге, и неиспушта му се кормило. Не може тек узети капут и отићи. Међутим, сада су две инстанце власти заверене у једно, не могу функционисати, и то се осећа.

„Имамо председника којег је изабрао премијер”, и отпремити га у оставку „невероватно је тешко и психолошки и политички”. Али ни премијеру није једноставније, у случају да се покаје и пожели избављење од председника, јер „сам га је изабрао”. Тандем власти „наликује сијамским близнацима, који се један другог могу ослободити само исходом врло ризичне и за обојицу и сав наш политички систем страшне операције”. „Нема сумње да су наши владари (један другоме) пријатељи”, али један другоме су и заробљеници. Запали су „у објективно неугодну, болесну и конфлитогену ситуацију”.

Не могу се слободно ни нашалити. Око њих су други, „који без даха лове сигнал” неке несагласности – што је бременито потенцијалом „сукоба с нејасним исходом и опште дестабилизације”. „Сијамски близанци се морају кретати усклађено, само заједно и по већ утабаној стази, нигде не скрећући. И природно, у том тандему води Путин – макар зато што су сви сукоби продужетак онихсукоба који су постојали за његовог председништва – има већ разрађене реакције и он боље зна наш пут у слепи сокак”, закључује Дмитриј Јефимович Фурман.