Sijamci iz Kremlja

„Sukob zbog gasa mogao se rešiti vrlo brzo. Ali da je to uradio Medvedev, to bi posredno bila osuda Putina. Jedni bi obaveznopočeli govoriti kako je Putin, eto, Rusiju podizao s kolena, a Medvedev – slabić i ide na ustupke; drugi – da nas je Putin zaveo u ćorsokak, a Medvedev iz njega izveo. A da je to sam Putin učinio, to bi bilo da sam priznaje svoje greške, što bi teoretski mogao ( sebi ) dopustiti Putin-predsednik, ali što ne može dopustiti Putin-premijer. Na kraju, sukob je dobio neviđene razmere i ono što je mogućno rešiti za dan uz gubitak nekoliko milijardi rešava se nedeljama uz gubitak desetina milijardi”, glasi jedan od zaključaka Dmitrija Jefimoviča Furmana, doktora istorijskih nauka, profesora i glavnog naučnog saradnika Instituta za Evropu Ruske akademije nauka.

Furman se ne bavi gasom. Kriza s gasom je njemu jedna od ponavljanih epizoda na „jednom od ulaza evropske zgrade”, iz koga se sve vreme čuje buka – jer „Rusija 'ustaje s kolena' i svađa se s nekim od svojih suseda”. U članku: „Politika sijamskih blizanaca” („Nezavisima gazeta”, 21. januara), autor tim povodom nabire čelo nad fenomenom sraslih odnosa predsednika Rusije i premijera. Zapaža „neurotičnu prirodu tih skandala”. Zabrinut je jer se njima postiže baš ono što Rusija „želi izbeći (ozlojeđenost suseda koji sanjaju samo o tome da od nje što manje zavise i s njom što manje komuniciraju)”, a čini mu se i da „nije jasno gde plovi naš državni brod”.

Furmanova teza je da svaka vlast povremeno zahteva korekciju. Demokratski poredak to rešava funkcijom opozicije. U carevini je bilo slučajeva da naslednik na prestolu odstupi od politike prethodnog cara. Sklop Staljinovog vrha posle Staljina katapultirao je uvis Hruščova. Putin je redigovao politiku Jeljcina – ali s Putinom, posle faze konstruktivnosti, zašlo se u sokak.

Koflikti Rusije i suseda „dostigli su neviđeni intenzitet” baš kada je Putin ustupio mesto predsednika. Furmanovo pitanje je – zašto? Autor zapaža neuklopljivost ruskog sistema u evropske. Rusko ustrojstvo obeleženo je „atrofijom kritičke svesti” (nema opozicije, u medijima jednoumlje!), pa nema ničeg da „obuzdava neurotične impulse i koriguje ponašanje” vlasti. Sve što je drugačije i širi se prema Rusiji doživljava se u takvim okolnostima kao ugroženost – i Rusija beži u samoizolaciju, stanje koje može biti opasno.

Autorov utisak je da je Putin, na kraju jedne uspešne etape, i sam postao svestan neophodnosti promene kursa. Kako se rok bližio kraju, sticao se utisak „nervoze i razdraženosti Putina”. Furman veruje da je to bio izraz „njegovog nejasnog osećaja bezizlaza” i da je odluka da se povuče izraz njegovog „razumevanja da je na toj etapi potreban drugi čovek, s drugom psihologijom i drugačijim imidžom”.

Našao ga je. „I ne slučajno, svakako, Putin je za naslednika izabrao čoveka čak i njemu jednakog rasta (što je, očito, bio vrlo važan faktor), ali nimalo sličnog sebi po socijalnom poreklu i psihološki. Čoveka manje krutog, nimalo neurotičnog, s nekim pravnim i liberalnim tendencijama. Postojali su svi osnovi za očekivanje da će novi predsednik doneti sa sobom neku 'korekturu' kursa”. Ali„korektirovke” nije bilo.

Razlog za to je Putinova odluka da i ode i ostane – kao premijer. Da ode, jer je svestan te potrebe. A da ostane, zato što je u naponu snage, i neispušta mu se kormilo. Ne može tek uzeti kaput i otići. Međutim, sada su dve instance vlasti zaverene u jedno, ne mogu funkcionisati, i to se oseća.

„Imamo predsednika kojeg je izabrao premijer”, i otpremiti ga u ostavku „neverovatno je teško i psihološki i politički”. Ali ni premijeru nije jednostavnije, u slučaju da se pokaje i poželi izbavljenje od predsednika, jer „sam ga je izabrao”. Tandem vlasti „nalikuje sijamskim bliznacima, koji se jedan drugog mogu osloboditi samo ishodom vrlo rizične i za obojicu i sav naš politički sistem strašne operacije”. „Nema sumnje da su naši vladari (jedan drugome) prijatelji”, ali jedan drugome su i zarobljenici. Zapali su „u objektivno neugodnu, bolesnu i konflitogenu situaciju”.

Ne mogu se slobodno ni našaliti. Oko njih su drugi, „koji bez daha love signal” neke nesaglasnosti – što je bremenito potencijalom „sukoba s nejasnim ishodom i opšte destabilizacije”. „Sijamski blizanci se moraju kretati usklađeno, samo zajedno i po već utabanoj stazi, nigde ne skrećući. I prirodno, u tom tandemu vodi Putin – makar zato što su svi sukobi produžetak onihsukoba koji su postojali za njegovog predsedništva – ima već razrađene reakcije i on bolje zna naš put u slepi sokak”, zaključuje Dmitrij Jefimovič Furman.