Кад прошлост дуго траје

Имао сам среће да у „Политици” (од 1966. године, откад сам почео да радим у овом листу) упознам великане не само српског, него и југословенског новинарства – почев од Предрага Милојевића, Драгослава Зире Адамовића, Зуке Џумхура, Мирослава Радојчића, Ристу Бајалског, Александра Ненадовића, Владе Булатовића Виба, Васка Ивановића, Мише Гојковића, Гојка Бановића, Вање Краљевића, Жике Живуловића, Живана Митровића... Млади новинар се уплаши када пред лифтом сретне такве новинарске величине, или их чује како на састанку редакције једном недељно оцењују лист – сваки од њих ушао је у легенду, на свој начин. Јер, редакција „Политике” била је најпрестижнија у окупљању само најбољих под своје окриље.

Такви новинари били су учитељи новинарства. Међу њима, као учитељ се посебно истицао Живан Митровић – једном недељно на редакцијском састанку говорио је о језику и стилским мањкавостима које су се протекле недеље поткрале уредницима, па тек онда сарадницима. Сматрало се да за сваки пропуст у уређивању новине кривицу сноси уредник, јер он мора да зна шта пушта у лист. Живан Митровић је потом објавио мали језички приручник и два издања књиге из новинарске праксе („Како се постаје и како ради новинар”).

(/slika2)„Политика” је посебно неговала сарадњу са писцима и уопште најпознатијим именима југословенске културе. Петнаестак година уређивао сам Културни додатак „Политике” (после Вање Краљевића) и држао сам се савета неуморног и изузетног човека Зире Адамовића – да на сарадњу треба окупљати људе од знања, јер је Додатак и покренут због окупљања угледних спољних сарадника, оних који су у својим занимањима, даром и интересовањима без премца... Редакција је позивала писце, као што су Иво Андрић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Милош Црњански, Лазар Трифуновић, Војислав Ј. Ђурић, Васко Попа... и многе друге који су у свечаним бројевима, а и у суботњем додатку објављивали текстове који су привлачили пажњу широке интелектуалне јавности. Било је то време када се један ћутљиви, мудри Иво Андрић одазвао позиву Редакције и дошао да разговара о приликама у којима живимо и стидљиво о своме делу – и то два сата.

Новинарима „Политике” била су отворена врата као ниједној другој редакцији – с поштовањем и уважавањем.

На културној рубрици седео је један од највећих српских (и југословенских) сатиричара –Влада Булатовић Виб, ненадмашна стваралачка личност.

Милана Кашанина имао сам срећу да посетим у три наврата, интересујући се за његове савременике, пре свега Исидору Секулић и Јована Дучића.

Мирослав Беловић, један од најзначајнијих српских позоришних редитеља, свраћао би до културне рубрике, на разговор, без обавезе – говорио би о својим редитељским плановима, о сусретима са Крлежом, о преписци са Фрицом или Жоржом Паром, Виолићем...

Стева Раичковић, вазда деликатан, објављивао је своје записе у суботњем додатку, као што је то радио и Никола Кољевић, па Ели Финци, који ми је, помало сетно, причао да је док је био стално запослен у листу, као позоришни критичар, само једном добио награду и то за пригодан, непотписан текст о Дану младости (другу Титу), који је написао по замолби Чиче (Милојка Друловића, главног уредника и директора).

Мића Данојлић је суботом објављивао надахнуте фељтонске записе, ненадмашне у нашој књижевности после Винавера...

А фељтоне је објављивао и Жика Павловић, ренесансна личност српске културе – изузетни писац, романсијер и приповедач, филмски режисер, школовани сликар.

На портирници „Политике” чекала би хрпа поште из Сарајева (најчешће од Изета Сарајлића, Хусе Тахмишчића, Славка Леовца...), Љубљане (Јоже Јаворшека, Цирила Злобеца, Андреја Инкрета, Крефта, Хинга...), Загреба (Саше Вереша, Тадијановића, Матвејевића, Шутеја...), Новог Сада (Младена Лесковца, Александра Тишме, Бошка Петровића, Драшка Ређепа, Мике Антића...), Скопља (Харалампија Поленаковића, Аце Шопова, Владе Урошевића...), Приштине (Ређепа Ћосје, Али Подримје, Владете Вуковића, Петра Сарића, Даринке Јеврић...), Подгорице (Чеде Вуковића, Јеврема Брковића, Мила Краља...), Жике Павловића, Б. М. Михиза …

И тако – причи о „Политици”, њеним људима и сарадницима, нигде краја. Што би рекао Душан Матић, један од драгих сарадника листа – прошлост дуго траје, па и ова „Политикина”.

---------------------------------------------------------------------------

Рибникар: „Политика” је неуништива

Директор Фонда „Рибникар Политика” Даворин Дарко Рибникар, директни потомак оснивача и власника тог листа, казао је Танјугу да је важно да „Политика” и даље траје, постоји и сваког дана добија све већи значај, углед и тираж.

Он је рекао да је руководство „Политике” пре две године променило заглавље листа на начин који је противан уговору који су потписали породица Рибникар и „Политика” и додао да је Управни одбор те компаније недавно донео препоруку о враћању заглавља листа на прву страну као што је то било раније. „Било би добро да се та препорука испуни”, оценио је Рибникар.

Он је истакао да је „Политика” неуништива и додао да у Србији треба поштовати здраве и добре традиције. Танјуг