Из редакцијског живота

Нушићев некролог

У кући „Политика“ се одувек живело као у великој породици и радило предано пуних 25 сати, како је то духовито приметио један веселник. Али, у том озбиљном и динамичном послу увек је било времена за дружење, партију шаха, клуб, кафану; за одушку, шалу и анегдоту. Памти се, на пример, како је Синиша Пауновић трампио Нушићев некролог за графитну оловку.

Остарео и онемоћао, сарадник „Политике“ Бранислав Нушић лежао је на постељи у Шекспировој на Дедињу, где је становао. На Дедињу је становао и тада млађани сарадник „Политике“ Синиша Пауновић. Уредници су Синиши наредили да сваког јутра, пре поласка у редакцију, посети Нушића и распита се о његовом здрављу. Кажу да је Пауновић врло ревносно обављао тај посао. Једног јутра Нушић га упита: „Је ли, ко ми пише некролог?... Сазнај и по могућству...“ Синиша не би био Синиша да у џепу није већ имао копију некролога, коју су у редакцији припремили за Нушића. Извади текст из џепа и пружи га Бен Акиби. Тако је Нушић прочитао посмртни говор о себи пре него што је скрстио руке. Кажу да је Синиша „трампио“ некролог за оловку којом је наш велики комедиограф последњи пут писао.

Чедини возови

Новинар „Политике“ Чеда Лакић био је човек „копна, мора и ваздуха“. Имао је изузетну меморију. Познавао је на овим просторима све пилоте, капетане, машиновође, скретничаре и њихову децу. Овај легендарни „Политикин“ ас никада није носио бележницу и оловку. Све текстове диктирао је дактилографкињама из главе. Једном Чеда сам откуца текст и однесе га легендарном уреднику Љуби Стојовићу. Љуба прелети очима преко рукописа, згужва га и баци у кош испод стола. Чеда изађе од уредника као опарен!.. Сутрадан колеге честитају Чеди – добио је награду. Отвори Чеда новину и види онај свој текст на три ступца... Кад је оно љут и готово увређен излетео из уредникове канцеларије, Љуба је извадио бачени текст из коша, испеглао га руком, и послао у штампарију...

Иако није био пилот, Чеда је авионом летео више од три хиљаде пута! Јездио је небом свим могућим авионима: од „јункерса“, „иљушина“ до „боинга“. Ипак, његова највећа љубав биле су гараве парне локомотиве. Чеда је био човек кога су волели возови...

Аца и лавови

Аца Мишић био је јако сналажљив новинар. Да би редакцији донео што оригиналније рубрике и репортаже – скакао је у Дунав са Панчевачког моста. Поправљали мост, Аца отишао да пише, нашао неколико људи и питао их шта они на мосту раде. „Ми смо спасиоци“. Аца истог трена скочи у воду. Фоторепортер Зоран Секуловић начини снимак. Мишића извуку из Дунава спасиоци. Врате се у редакцију и – ето сјане репортаже.

Средином шездесетих гостовао у Београду циркус. Уђе Аца код уредника Љубе Стојовића и каже да може да направи интервју с укротитељем лавова, али у кавезу. „Ацо, појешће те лавови“, каже му Љуба... Оде Аца у циркус, па у кавез с лавовима!... После је причао: „Држим у руци блок, разговарам са укротитељем Риом Ричијем. Рио држи бич, а лав Атлас режи, разјапио на мене чељуст и показује страшне зубе“. Раша Савић, сарадник „Јежа“ прокоментарисао је Ацину циркусарију овако: „Кад сме да уђе у канцеларију директора Данила Пурића, лако му је да уђе у кавез с лавовима“!

Аца је стигао и до Бен Беле кад је овај био у егзилу, возио се теретним авионом пуним керозина за Бијафру, скакао падобраном са висине од 2200 метара, у Зимбабвеу се ушуњао у логор губаваца... Као илегалац ушао је и у Конго после убиства Патриса Лумумбе и петнаестак дана о тамошњим догађајима извештавао „Политику“.

Преписивачи

У другој половини седамдесетих година прошлога века оде Дарко Рибникар у Турску да извештава о тамошњем државном удару. Двадесетак дана извештавао, сакупљао податке, и вратио се у Београд. Наговоре га у редакцији да напише фељтон о Турској. Дарко прихвати. У даху је написао четрдесетак шлајфни, почео фељтон да излази. Упоредо, Дарко је из дана у дан уређивао спољнополитичку рубрику, јер је уредник Предраг Вуковић био на одмору. Једног дана упадне у временски шкрипац, јер су странице биле „прогутале“ све написане шлајфне фељтона, а лист не може да изађе сутрадан без наставка. Дарко се снашао: наиђе у документацији на део текста о суђењу бившем председнику Турске Мендересу, о чему је петнаестак година раније писао „Политикин“ легендарни новинар Предраг Милојевић, и препише дословце три шлајфне за наставак свог фељтона. Сутрадан у редакцију дође Милојевић. Узео „Политику“ у руке, чита Дарков фељтон. У чувеној спољнополитичкој соби на петом спрату седели су тада Александар Ненадовић, Зоран Жујовић, Душан Кира Симић, Воја Шантић, Ђорђе Раденковић, Божа Дикић и други асови. Кад је прочитао фељтон, Милојевић се обратио Рибникару:

– Дарко, добар вам је данас наставак фељтона.

– Чика Предраже, био сам у временском теснацу, па сам дословце преписао део вашег текста – искрено ће Дарко.

– Ако је тако добар, мора да сам га и ја однекуд преписао – закључио је стари мудрац.