Сведоци пред избором – „језик” или „глава”

Застрашивање сведока представља један од најозбиљнијих проблема у процесуирању ратних злочина почињених током сукоба на Косову и Метохији крајем деведесетих година. Посебно је изражен у предметима који се односе на припаднике такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК), где је велики број истрага и судских поступака био отежан или у потпуности онемогућен управо због притисака на сведоке.

Још током рада Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ) тужиоци су неколико пута указивали на систематски образац застрашивања, претњи и насиља над особама које су биле спремне да сведоче о злочинима који су стављени на терет високим функционерима ОВК. У појединим предметима сведоци су мењали исказе, повлачили раније изјаве или уопште нису долазили пред суд, позивајући се на страх за сопствену и безбедност својих породица.

Облици застрашивања били су различити – у неким случајевима радило се о отвореним претњама смрћу, физичким нападима или паљењу имовине, док су у другим случајевима притисци били суптилнији, али једнако ефикасни: друштвена изолација, јавно жигосање „издајника”, стални надзор и узнемиравање. Посебно је проблематична чињеница да су многа потенцијална сведочења долазила из малих, затворених средина, где је идентитет сведока било готово немогуће у потпуности заштитити.

Извештаји међународних организација и Савета Европе, укључујући и познати извештај Дика Мартија, додатно су скренули пажњу на озбиљност овог проблема. У тим документима се наводи да је култура страха, настала током и након рата, опстала годинама и да је имала директан утицај на неуспех да се обезбеде правоснажне пресуде у бројним предметима. Посебно је наглашено да су бивши припадници ОВК, који су након рата заузели важне политичке и друштвене позиције, имали моћ и утицај да обесхрабре сведоке да говоре.

Управо због тога су Специјализована већа Косова са седиштем у Хагу основана са посебним фокусом на заштиту сведока. Овај суд је преузео предмете који се односе на наводне злочине ОВК, уз знатно строже мере безбедности, укључујући затворене седнице, коришћење псеудонима, измештање сведока и дугорочну заштиту. Ипак, и поред тих мера, тужилаштво је у више наврата упозоравало да застрашивање сведока и даље представља озбиљну препреку за правду.

Некадашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте је у неколико наврата пред Саветом безбедности Уједињених нација упозоравала на проблем заштите сведока на територији јужне српске покрајине, али и случајеве у којима су званичници УН отворено подржавали бившег вођу ОВК Рамуша Харадинаја током истраге о ратним злочинима. На опроштајној конференцији за новинаре у Њујорку крајем 2007. године Дел Понтеова је истакла да нема ништа против пријатељства, али да уколико постоје постери на којима шеф УНМИК-а подржава Харадинаја, то ствара „озбиљне проблеме”. Нешто оштрији био је њен тадашњи заменик Дејвид Толберт, који је напоменуо да „страх и притисак на те људе најбоље осликава чињеница да је трећина укупног броја сведока судским налозима била приморана да се појави пред судом”.

У прилог томе иде податак да је, свега неколико дана пре хапшења првооптуженог Салиха Мустафе, непознати младић у три наврата на адресу организације која окупља ветеране ОВК доставио неколико хиљада докумената у којима се наводно налазе изјаве и потврде идентитета низа сведока злочина за које ће одговарати некадашњи челници тзв. ОВК.

Сведоци су, према званичним извештајима, изложени директним претњама да би одустали од сведочења или променили исказе, често од стране особа повезаних са бившим структурама такозване Ослободилачке војске Косова. Један од најдрастичнијих примера повезан је са суђењем лидерима ОВК, где су сведоци пронађени мртви.