Svedoci pred izborom – „jezik” ili „glava”

Zastrašivanje svedoka predstavlja jedan od najozbiljnijih problema u procesuiranju ratnih zločina počinjenih tokom sukoba na Kosovu i Metohiji krajem devedesetih godina. Posebno je izražen u predmetima koji se odnose na pripadnike takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), gde je veliki broj istraga i sudskih postupaka bio otežan ili u potpunosti onemogućen upravo zbog pritisaka na svedoke.

Još tokom rada Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) tužioci su nekoliko puta ukazivali na sistematski obrazac zastrašivanja, pretnji i nasilja nad osobama koje su bile spremne da svedoče o zločinima koji su stavljeni na teret visokim funkcionerima OVK. U pojedinim predmetima svedoci su menjali iskaze, povlačili ranije izjave ili uopšte nisu dolazili pred sud, pozivajući se na strah za sopstvenu i bezbednost svojih porodica.

Oblici zastrašivanja bili su različiti – u nekim slučajevima radilo se o otvorenim pretnjama smrću, fizičkim napadima ili paljenju imovine, dok su u drugim slučajevima pritisci bili suptilniji, ali jednako efikasni: društvena izolacija, javno žigosanje „izdajnika”, stalni nadzor i uznemiravanje. Posebno je problematična činjenica da su mnoga potencijalna svedočenja dolazila iz malih, zatvorenih sredina, gde je identitet svedoka bilo gotovo nemoguće u potpunosti zaštititi.

Izveštaji međunarodnih organizacija i Saveta Evrope, uključujući i poznati izveštaj Dika Martija, dodatno su skrenuli pažnju na ozbiljnost ovog problema. U tim dokumentima se navodi da je kultura straha, nastala tokom i nakon rata, opstala godinama i da je imala direktan uticaj na neuspeh da se obezbede pravosnažne presude u brojnim predmetima. Posebno je naglašeno da su bivši pripadnici OVK, koji su nakon rata zauzeli važne političke i društvene pozicije, imali moć i uticaj da obeshrabre svedoke da govore.

Upravo zbog toga su Specijalizovana veća Kosova sa sedištem u Hagu osnovana sa posebnim fokusom na zaštitu svedoka. Ovaj sud je preuzeo predmete koji se odnose na navodne zločine OVK, uz znatno strože mere bezbednosti, uključujući zatvorene sednice, korišćenje pseudonima, izmeštanje svedoka i dugoročnu zaštitu. Ipak, i pored tih mera, tužilaštvo je u više navrata upozoravalo da zastrašivanje svedoka i dalje predstavlja ozbiljnu prepreku za pravdu.

Nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte je u nekoliko navrata pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija upozoravala na problem zaštite svedoka na teritoriji južne srpske pokrajine, ali i slučajeve u kojima su zvaničnici UN otvoreno podržavali bivšeg vođu OVK Ramuša Haradinaja tokom istrage o ratnim zločinima. Na oproštajnoj konferenciji za novinare u Njujorku krajem 2007. godine Del Ponteova je istakla da nema ništa protiv prijateljstva, ali da ukoliko postoje posteri na kojima šef UNMIK-a podržava Haradinaja, to stvara „ozbiljne probleme”. Nešto oštriji bio je njen tadašnji zamenik Dejvid Tolbert, koji je napomenuo da „strah i pritisak na te ljude najbolje oslikava činjenica da je trećina ukupnog broja svedoka sudskim nalozima bila primorana da se pojavi pred sudom”.

U prilog tome ide podatak da je, svega nekoliko dana pre hapšenja prvooptuženog Saliha Mustafe, nepoznati mladić u tri navrata na adresu organizacije koja okuplja veterane OVK dostavio nekoliko hiljada dokumenata u kojima se navodno nalaze izjave i potvrde identiteta niza svedoka zločina za koje će odgovarati nekadašnji čelnici tzv. OVK.

Svedoci su, prema zvaničnim izveštajima, izloženi direktnim pretnjama da bi odustali od svedočenja ili promenili iskaze, često od strane osoba povezanih sa bivšim strukturama takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Jedan od najdrastičnijih primera povezan je sa suđenjem liderima OVK, gde su svedoci pronađeni mrtvi.