Пут кроз иглене уши

Издавачка кућа „Београдска књига” објавила је „Одабрана дела Љубомира Симовића” (1935, Ужице), истакнутог песника, драмског и прозног писца, угледног есејисте и публицисте, у дванаест књига. У прва два тома је избор из песничких књига, у друга два тома су драме, у петом је ониричка проза „Сневник”, у шестом је роман-хроника „Ужице са вранама”. У седмој књизи „Дупло дно”, налазе се есеји о српским песницима и драмским писцима, а у осмој, чији је наслов „Читање слика”, огледи о српским сликарима и вајарима. Четири последње књиге („Ковачница на Чаковини”, „Галоп на пужевима и Нови галоп на пужевима”, „Гуске у магли” и „Обећана земља”) припадају политичкој есејистици, разговорима, чланцима, огледима, писмима, дневничким белешкама и коментарима. Иако ове књиге говоре о драматичним политичким збивањима у периоду од 1981. до 2008. године, у њима нису занемарене ни књижевне, позоришне и поетичке теме.

Да ли се песме у овом издању могу сматрати канонским?

Свако ново издање је меродавније од претходних, јер је у њему, у односу на ранија издања, увек нешто побољшано. У овом издању скоро да нема промена у текстовима самих песама, али има извесних промена у њиховом распореду и у композицији неких књига.

У Вашој поезији има ироније, хумора, гротеске. Је ли такво и време у којем живимо?

Наше време карактеришу неодлучност, спорост и конфузија. После петог октобра очекивао сам брже и веће промене, храбрију, одлучнију и јасније дефинисану политику, засновану на више реализма. Нажалост, изостало је много онога што смо очекивали и чему смо се надали. Често се питам у чему нам је прошло ових осам година. А понекад се питам у чему су нам прошле све оне силне године од Титове смрти до данас.

Често се у Вашим песмама јављају игла и конац. То, „Игла и конац”, налази се и у наслову једне Ваше песничке књиге. Хоћемо ли се провући кроз „иглене уши”?

Хоћемо, провући ћемо се, као онај миш из народне пословице: „Не могао се миш провући кроз јаму па свезао тиквицу за реп”.

Када сте објавили збирку „Источнице” подигла се велика прашина. Да ли су идеолошка времена прошла?

Време владавине једне идеологије јесте прошло, али понекад се и нове идеологије служе искуством старе. Идеолошке комисије, на пример, које су цео наш јавни живот држале под контролом, више не постоје. А понекад ми се чини да оне раде и данас, под другим фирмама и на другим адресама. Оне немају моћ некадашњих идеолошких комисија, али имају њихову искључивост.

У две књиге су сабране Ваше драме. Шта се од тих драма, тренутно, игра код нас а шта у свету?

У овом тренутку, на сценама београдских позоришта играју се три моје представе: У Атељеу 212 „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић”, а у Народном позоришту „Хасанагиница”. У Зрењанину се игра „Чудо у Шаргану”, а премијере „Шопаловића” спремају се у Краљеву и Суботици.

Што се иностранства тиче, у Француској се „Шопаловићи” играју још увек у неколико позоришта, а нека од њих, која су овај комад играла пре десет или петнаест година, поново траже ауторизацију, за нове поставке. Пре неколико дана потписао сам уговор са Словенским народним гледалишчем из Нове Горице о постављању „Шаргана”. Премијера треба да буде у марту. Наше Министарство иностраних послова обавестило ме је да једно позориште из Токија, Black Tent Theatre, тражи контакт са мном, јер жели да игра „Шопаловиће”. Тај контакт смо недавно и остварили, и ова драма ће премијеру у Токију имати у новембру ове године. После представе „Шопаловића” у Јужној Кореји, у Сеулу, 1998. коју је, 2001. пратило и објављивање превода ове драме на корејски језик, ово би било друго извођење „Шопаловића” на Далеком истоку.

„Ужице са вранама” је хроника о једном граду и једном народу. Спремате ли нешто слично?

Не. У књизи коју управо завршавам биће много чега новог у односу на све што сам до сада писао.

Написали сте велики број есеја о нашим песницима и драмским писцима. О својим генерацијским друговима пишете без сујете и злобе, с пуно разумевања и љубави?

Сујета и злоба нису добри саветници ни у једном послу.

Писали сте и о заборављеним и занемареним песницима, какав је, рецимо, Ђорђе Марковић Кодер?

О Кодеру су, у новије време, писали многи озбиљни истраживачи, и многи песници. Он је изузетно загонетна, чак екстремна, песничка појава. Створио је, између осталог, цео један нови језик, у чија је значења понекад тешко проникнути, и чије је речи често немогуће изговорити. Читајући га, често се питате с ким комуницира, и шта изражава, његов језик, и на та питања неретко немате одговор. То, што немате одговор, не мора да буде губитак. Добитак је већ то што вас Кодер провоцира да постављате питања која вам без њега никада не би пала на памет. Иначе, ја сам у његовим џиновским спевовима нашао обиље сјајних песничких фрагмената и слика. И много лепих речи које је овај необични песник створио.

Читав низ огледа, тачније: целу једну књигу, посветили сте сликарима и вајарима?

Није то ништа необично. Могао бих до мрака да вам набрајам песнике који су писали о сликарству. Сликарство сам одувек волео. Чак и оно што није било слика гледао сам као слику. Ја и на пијацу идем као на изложбу слика. И Дунав предамном тече као нека пловећа изложба слика. И фирме и излоге гледам као слике. Мислим да се то тражење ликовности у свему осећа и у мојој поезији. Есеје о сликарима и вајарима писао сам из исте потребе, и са истом страшћу, с којом сам писао есеје о песницима и драмским писцима. Чак и из исте потребе из које сам писао песме. За мене, све је то једно с другим у суштинској вези, све то једно друго прожима, и све се спаја у једну јединствену целину.

Написали сте драму „Бој на Косову”, по којој је снимљен истоимени филм. Бој на Косову и Метохији још траје, какав исход очекујете?

У излагањима наших политичара о проблему Косова и Метохије редовно недостају нека питања. Можда зато што на њих не могу да нађу одговоре, или зато што су ти одговори непријатни и непопуларни. А можда је и само постављање тих питања непопуларно. Нека од тих питања ја сам већ постављао, управо у „Политици”. Шта бисмо ми радили ако би Сједињене Америчке Државе и Европска заједница, и сви који су у стварање независног Косова умешани, одлучили да Косово и Метохију врате у границе Србије? Има ли Србија снаге и начина да интегрише милион и по или два милиона косовских Албанаца, који одбијају да буду интегрисани? Ако би Косово остало у Србији, да ли би се етничка неравнотежа, која је тамо створена – с обзиром на албански наталитет, који је у експанзији, и на српски, који је у опадању – пренела и на остале наше крајеве?

Политичари кажу: „Косово је Србија”, и мисле да је то формула којом су решили све. А то није никаква формула, то је само парола у служби дневне политике. Уместо тог предизборног партијског патриотизма нама је потребно отворено и озбиљно суочавање са истином. А истина је много непријатнија, проблем је много тежи, и опасност је много већа него што смо ми спремни да признамо. Нама прети нешто много опасније него што је независност Косова. Ми морамо узети у обзир и могућност да једног дана на Панчићевом врху не буде граница између Србије и независне државе Косово, него граница између Србије и Албаније. Погледајте ту слику на мапи, и сами извуците закључке.

Улазак у Европску унију поставља се као „бити ил’ не бити”. Шта ће нам донети чланство у овој организацији?

Неки од оних који се опиру уласку Србије у Европску заједицу свој отпор образлажу тврдњом да то Србији не треба, јер је она и без тога европска земља. Међутим, бити у Европи и бити у Европској заједници су две различите ствари. Уласком у Европску заједницу Србија не доказује оно што се и без тога зна, да је она европска земља, него улази у једну заједницу која би могла да јој помогне у развоју и у решавању проблема. Можда и у решавању проблема Косова. Чланице Европске заједнице, њихова роба, њихове инвестиције и идеје, и њихова култура, имале би отворен приступ у Србију. Али би отворен приступ у те земље имали и наши интереси и аргументи, и наша култура, и наша роба. Било би врло опасно ако би све земље нашег региона ушле у Европску заједницу, а ми једини остали изван ње. Била би то још једна опасна изолација, опет бисмо се нашли у кавезу закључаном изнутра. Није тешко замислити до којих би разлика дошло у брзини развоја између нас и наших суседа. Ући у Европску заједицу за мене не значи у њој изгубити, него у њој афирмисати свој идентитет.

И Ваш „искорак у стварност”, како рече Предраг Палавестра, остао је узалудан. Песнике, у овој земљи, нема ко да чује, чак ни онда када гласно говоре?

Езра Паунд у једном есеју поставља питање: „Има ли књижевност неку улогу у држави, у људској заједници, у републици, у res publica, односно је ли (књижевност) од јавне користи (упркос бирократском разблаћивању и гнусном укусу руље при бирању својих управљача)”? И каже, на основу свог англосаксонског искуства: „Има”. А ја се, на основу нашег српског искуства, бојим да нема. Нема, зато што политичари, који себе аутоматски сматрају и државницима, не слушају „књижевност”, не слушају критичка упозорења, него се окружују саветницима и сарадницима који ће им свакодневно потврђивати њихово сопствено високо мишљење о самима себи. Невероватно је како се и паметни људи лако дају убедити да су велики, генијални и незаменљиви. Да су генералисимуси.

Зоран Радисављевић

----------------------------------------------------------------

Мера озбиљности и одговорности

Данас је 105. рођендан нашег листа. Ви сте његов сарадник више деценија. Реците нам нешто о значају „Политике” у историји и култури српског народа.

О „Политици” довољно каже већ и то што је доживела сто пети рођендан. Она је била породични лист многих породица, укључујући и моју. Сећам се да је, брижљиво савијена, редовно вирила из џепа мог оца кад се из своје обућарске радње враћао кући. У том свом веку „Политика” није била само информатор него и много више од тога. Некима је чак служила и као буквар, из кога су учили слова. Међутим, није све било ни у словима. Сећам се оних времена великог притиска и велике контроле свега, када смо, желећи да прочитамо и нешто нецензурисано и неконтролисано, били убеђени да „Политикини” новинари умеју да надмудре контролоре и цензоре и да пишу и између редова. И трудили смо се да савладамо ту нову и тајну писменост. И били смо убеђени да умемо да читамо, и читали смо, и оно што није било написано, ни у редовима, ни између њих. То сведочи о поверењу које смо имали у своје новине. И утолико нам је теже падало када је то наше поверење изневеравано. А било је и тога.

У овом времену обезвређивања свега, у времену нестајања свих критеријума и обзира, читаоци „Политике” од свог листа очекују да буде мера и норма озбиљности и одговорности. Испод тога, да буде мера и норма – „Политика” не сме да иде. Између осталог, и због ових сто пет година. То је бројка која обавезује.

---------------------------------------------------------

Партијски феуди

Једном приликом сте казали: „Пишући о поезији, сликарству и позоришту, писао сам о оном што волим. Пишући о политици, писао сам о оном од чега се браним”. Може ли човек да се одбрани од политике?

Не смем ни да замислим шта би с нама било ако не бисмо успели да се одбранимо од политике која државу дели на страначке феуде, у којој партијска чланска карта и гвоздена врата отвара, док се знању и памети отварају једино она врата која воде у печалбу и бели свет.