Put kroz iglene uši

Izdavačka kuća „Beogradska knjiga” objavila je „Odabrana dela Ljubomira Simovića” (1935, Užice), istaknutog pesnika, dramskog i proznog pisca, uglednog esejiste i publiciste, u dvanaest knjiga. U prva dva toma je izbor iz pesničkih knjiga, u druga dva toma su drame, u petom je onirička proza „Snevnik”, u šestom je roman-hronika „Užice sa vranama”. U sedmoj knjizi „Duplo dno”, nalaze se eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima, a u osmoj, čiji je naslov „Čitanje slika”, ogledi o srpskim slikarima i vajarima. Četiri poslednje knjige („Kovačnica na Čakovini”, „Galop na puževima i Novi galop na puževima”, „Guske u magli” i „Obećana zemlja”) pripadaju političkoj esejistici, razgovorima, člancima, ogledima, pismima, dnevničkim beleškama i komentarima. Iako ove knjige govore o dramatičnim političkim zbivanjima u periodu od 1981. do 2008. godine, u njima nisu zanemarene ni književne, pozorišne i poetičke teme.

Da li se pesme u ovom izdanju mogu smatrati kanonskim?

Svako novo izdanje je merodavnije od prethodnih, jer je u njemu, u odnosu na ranija izdanja, uvek nešto poboljšano. U ovom izdanju skoro da nema promena u tekstovima samih pesama, ali ima izvesnih promena u njihovom rasporedu i u kompoziciji nekih knjiga.

U Vašoj poeziji ima ironije, humora, groteske. Je li takvo i vreme u kojem živimo?

Naše vreme karakterišu neodlučnost, sporost i konfuzija. Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma. Nažalost, izostalo je mnogo onoga što smo očekivali i čemu smo se nadali. Često se pitam u čemu nam je prošlo ovih osam godina. A ponekad se pitam u čemu su nam prošle sve one silne godine od Titove smrti do danas.

Često se u Vašim pesmama javljaju igla i konac. To, „Igla i konac”, nalazi se i u naslovu jedne Vaše pesničke knjige. Hoćemo li se provući kroz „iglene uši”?

Hoćemo, provući ćemo se, kao onaj miš iz narodne poslovice: „Ne mogao se miš provući kroz jamu pa svezao tikvicu za rep”.

Kada ste objavili zbirku „Istočnice” podigla se velika prašina. Da li su ideološka vremena prošla?

Vreme vladavine jedne ideologije jeste prošlo, ali ponekad se i nove ideologije služe iskustvom stare. Ideološke komisije, na primer, koje su ceo naš javni život držale pod kontrolom, više ne postoje. A ponekad mi se čini da one rade i danas, pod drugim firmama i na drugim adresama. One nemaju moć nekadašnjih ideoloških komisija, ali imaju njihovu isključivost.

U dve knjige su sabrane Vaše drame. Šta se od tih drama, trenutno, igra kod nas a šta u svetu?

U ovom trenutku, na scenama beogradskih pozorišta igraju se tri moje predstave: U Ateljeu 212 „Čudo u Šarganu” i „Putujuće pozorište Šopalović”, a u Narodnom pozorištu „Hasanaginica”. U Zrenjaninu se igra „Čudo u Šarganu”, a premijere „Šopalovića” spremaju se u Kraljevu i Subotici.

Što se inostranstva tiče, u Francuskoj se „Šopalovići” igraju još uvek u nekoliko pozorišta, a neka od njih, koja su ovaj komad igrala pre deset ili petnaest godina, ponovo traže autorizaciju, za nove postavke. Pre nekoliko dana potpisao sam ugovor sa Slovenskim narodnim gledališčem iz Nove Gorice o postavljanju „Šargana”. Premijera treba da bude u martu. Naše Ministarstvo inostranih poslova obavestilo me je da jedno pozorište iz Tokija, Black Tent Theatre, traži kontakt sa mnom, jer želi da igra „Šopaloviće”. Taj kontakt smo nedavno i ostvarili, i ova drama će premijeru u Tokiju imati u novembru ove godine. Posle predstave „Šopalovića” u Južnoj Koreji, u Seulu, 1998. koju je, 2001. pratilo i objavljivanje prevoda ove drame na korejski jezik, ovo bi bilo drugo izvođenje „Šopalovića” na Dalekom istoku.

„Užice sa vranama” je hronika o jednom gradu i jednom narodu. Spremate li nešto slično?

Ne. U knjizi koju upravo završavam biće mnogo čega novog u odnosu na sve što sam do sada pisao.

Napisali ste veliki broj eseja o našim pesnicima i dramskim piscima. O svojim generacijskim drugovima pišete bez sujete i zlobe, s puno razumevanja i ljubavi?

Sujeta i zloba nisu dobri savetnici ni u jednom poslu.

Pisali ste i o zaboravljenim i zanemarenim pesnicima, kakav je, recimo, Đorđe Marković Koder?

O Koderu su, u novije vreme, pisali mnogi ozbiljni istraživači, i mnogi pesnici. On je izuzetno zagonetna, čak ekstremna, pesnička pojava. Stvorio je, između ostalog, ceo jedan novi jezik, u čija je značenja ponekad teško proniknuti, i čije je reči često nemoguće izgovoriti. Čitajući ga, često se pitate s kim komunicira, i šta izražava, njegov jezik, i na ta pitanja neretko nemate odgovor. To, što nemate odgovor, ne mora da bude gubitak. Dobitak je već to što vas Koder provocira da postavljate pitanja koja vam bez njega nikada ne bi pala na pamet. Inače, ja sam u njegovim džinovskim spevovima našao obilje sjajnih pesničkih fragmenata i slika. I mnogo lepih reči koje je ovaj neobični pesnik stvorio.

Čitav niz ogleda, tačnije: celu jednu knjigu, posvetili ste slikarima i vajarima?

Nije to ništa neobično. Mogao bih do mraka da vam nabrajam pesnike koji su pisali o slikarstvu. Slikarstvo sam oduvek voleo. Čak i ono što nije bilo slika gledao sam kao sliku. Ja i na pijacu idem kao na izložbu slika. I Dunav predamnom teče kao neka ploveća izložba slika. I firme i izloge gledam kao slike. Mislim da se to traženje likovnosti u svemu oseća i u mojoj poeziji. Eseje o slikarima i vajarima pisao sam iz iste potrebe, i sa istom strašću, s kojom sam pisao eseje o pesnicima i dramskim piscima. Čak i iz iste potrebe iz koje sam pisao pesme. Za mene, sve je to jedno s drugim u suštinskoj vezi, sve to jedno drugo prožima, i sve se spaja u jednu jedinstvenu celinu.

Napisali ste dramu „Boj na Kosovu”, po kojoj je snimljen istoimeni film. Boj na Kosovu i Metohiji još traje, kakav ishod očekujete?

U izlaganjima naših političara o problemu Kosova i Metohije redovno nedostaju neka pitanja. Možda zato što na njih ne mogu da nađu odgovore, ili zato što su ti odgovori neprijatni i nepopularni. A možda je i samo postavljanje tih pitanja nepopularno. Neka od tih pitanja ja sam već postavljao, upravo u „Politici”. Šta bismo mi radili ako bi Sjedinjene Američke Države i Evropska zajednica, i svi koji su u stvaranje nezavisnog Kosova umešani, odlučili da Kosovo i Metohiju vrate u granice Srbije? Ima li Srbija snage i načina da integriše milion i po ili dva miliona kosovskih Albanaca, koji odbijaju da budu integrisani? Ako bi Kosovo ostalo u Srbiji, da li bi se etnička neravnoteža, koja je tamo stvorena – s obzirom na albanski natalitet, koji je u ekspanziji, i na srpski, koji je u opadanju – prenela i na ostale naše krajeve?

Političari kažu: „Kosovo je Srbija”, i misle da je to formula kojom su rešili sve. A to nije nikakva formula, to je samo parola u službi dnevne politike. Umesto tog predizbornog partijskog patriotizma nama je potrebno otvoreno i ozbiljno suočavanje sa istinom. A istina je mnogo neprijatnija, problem je mnogo teži, i opasnost je mnogo veća nego što smo mi spremni da priznamo. Nama preti nešto mnogo opasnije nego što je nezavisnost Kosova. Mi moramo uzeti u obzir i mogućnost da jednog dana na Pančićevom vrhu ne bude granica između Srbije i nezavisne države Kosovo, nego granica između Srbije i Albanije. Pogledajte tu sliku na mapi, i sami izvucite zaključke.

Ulazak u Evropsku uniju postavlja se kao „biti il’ ne biti”. Šta će nam doneti članstvo u ovoj organizaciji?

Neki od onih koji se opiru ulasku Srbije u Evropsku zajedicu svoj otpor obrazlažu tvrdnjom da to Srbiji ne treba, jer je ona i bez toga evropska zemlja. Međutim, biti u Evropi i biti u Evropskoj zajednici su dve različite stvari. Ulaskom u Evropsku zajednicu Srbija ne dokazuje ono što se i bez toga zna, da je ona evropska zemlja, nego ulazi u jednu zajednicu koja bi mogla da joj pomogne u razvoju i u rešavanju problema. Možda i u rešavanju problema Kosova. Članice Evropske zajednice, njihova roba, njihove investicije i ideje, i njihova kultura, imale bi otvoren pristup u Srbiju. Ali bi otvoren pristup u te zemlje imali i naši interesi i argumenti, i naša kultura, i naša roba. Bilo bi vrlo opasno ako bi sve zemlje našeg regiona ušle u Evropsku zajednicu, a mi jedini ostali izvan nje. Bila bi to još jedna opasna izolacija, opet bismo se našli u kavezu zaključanom iznutra. Nije teško zamisliti do kojih bi razlika došlo u brzini razvoja između nas i naših suseda. Ući u Evropsku zajedicu za mene ne znači u njoj izgubiti, nego u njoj afirmisati svoj identitet.

I Vaš „iskorak u stvarnost”, kako reče Predrag Palavestra, ostao je uzaludan. Pesnike, u ovoj zemlji, nema ko da čuje, čak ni onda kada glasno govore?

Ezra Paund u jednom eseju postavlja pitanje: „Ima li književnost neku ulogu u državi, u ljudskoj zajednici, u republici, u res publica, odnosno je li (književnost) od javne koristi (uprkos birokratskom razblaćivanju i gnusnom ukusu rulje pri biranju svojih upravljača)”? I kaže, na osnovu svog anglosaksonskog iskustva: „Ima”. A ja se, na osnovu našeg srpskog iskustva, bojim da nema. Nema, zato što političari, koji sebe automatski smatraju i državnicima, ne slušaju „književnost”, ne slušaju kritička upozorenja, nego se okružuju savetnicima i saradnicima koji će im svakodnevno potvrđivati njihovo sopstveno visoko mišljenje o samima sebi. Neverovatno je kako se i pametni ljudi lako daju ubediti da su veliki, genijalni i nezamenljivi. Da su generalisimusi.

Zoran Radisavljević

----------------------------------------------------------------

Mera ozbiljnosti i odgovornosti

Danas je 105. rođendan našeg lista. Vi ste njegov saradnik više decenija. Recite nam nešto o značaju „Politike” u istoriji i kulturi srpskog naroda.

O „Politici” dovoljno kaže već i to što je doživela sto peti rođendan. Ona je bila porodični list mnogih porodica, uključujući i moju. Sećam se da je, brižljivo savijena, redovno virila iz džepa mog oca kad se iz svoje obućarske radnje vraćao kući. U tom svom veku „Politika” nije bila samo informator nego i mnogo više od toga. Nekima je čak služila i kao bukvar, iz koga su učili slova. Međutim, nije sve bilo ni u slovima. Sećam se onih vremena velikog pritiska i velike kontrole svega, kada smo, želeći da pročitamo i nešto necenzurisano i nekontrolisano, bili ubeđeni da „Politikini” novinari umeju da nadmudre kontrolore i cenzore i da pišu i između redova. I trudili smo se da savladamo tu novu i tajnu pismenost. I bili smo ubeđeni da umemo da čitamo, i čitali smo, i ono što nije bilo napisano, ni u redovima, ni između njih. To svedoči o poverenju koje smo imali u svoje novine. I utoliko nam je teže padalo kada je to naše poverenje izneveravano. A bilo je i toga.

U ovom vremenu obezvređivanja svega, u vremenu nestajanja svih kriterijuma i obzira, čitaoci „Politike” od svog lista očekuju da bude mera i norma ozbiljnosti i odgovornosti. Ispod toga, da bude mera i norma – „Politika” ne sme da ide. Između ostalog, i zbog ovih sto pet godina. To je brojka koja obavezuje.

---------------------------------------------------------

Partijski feudi

Jednom prilikom ste kazali: „Pišući o poeziji, slikarstvu i pozorištu, pisao sam o onom što volim. Pišući o politici, pisao sam o onom od čega se branim”. Može li čovek da se odbrani od politike?

Ne smem ni da zamislim šta bi s nama bilo ako ne bismo uspeli da se odbranimo od politike koja državu deli na stranačke feude, u kojoj partijska članska karta i gvozdena vrata otvara, dok se znanju i pameti otvaraju jedino ona vrata koja vode u pečalbu i beli svet.