Тровачи народа

Нови Пазар – У подне су препуне људи новопазарске улице, кафане, кафићи и ћевабџинице,места на којима су одувексклапани послови у овом граду трговине.

– Некад је у Нови Пазар долазило по триста аутобуса, а сада нема ни толико аутомобила, сада се дангуби – каже за „Политику” таксиста Исмет Асановић. На помен актуелних политичких збивања разговору се придружују његове колеге Зихад Шипчанин и Сафет Качар, који одмах помињу батине и ,,упрљане” мотке.

– Политичари су поделили народ – тврди Шипчанин. – Деле се квартови, улице, кафане, џамије... И породице су политиком затроване. Испред оне ћевабџинице јуче су тројица, баш због политике, претукла једног момка, а рођаци су, човече. Истина, не бисмо имали времена да се свађамо да има посла. Нема га, одавно криза није била тежа, али политичари за то не хају.

После суботњег инцидента и низа каснијих уличних „чарки”, уместо традиционалне гостопримљивости, Новопазарци су су веома уздржани у разговору с непознатима а посебно с новинарима.

Испред Дома културе, тамо где су се недавно, око просторија, сукобиле присталице Сулејмана Угљанина и Расима Љајића, још „стражари” милиција.

На згради још нису замењена разбијена стакла, сведоче о разбијеној слози, али је у суседној просторији отворена галерија. Графике је изложио академски сликар Мехмед Слезовић који исцртавање „слике” актуелног стања у Новом Пазару и Санџаку започиње примедбом да је овај простор уистину био намењен култури, али су „политичари те прострије заузели, ваљда и због доброг погледа на све делове чаршије којом владају”.

– Било је овде неког чудног мира последњих месеци – наставља Слезовић. – То је на многе, ипак, деловало изненађујуће и као да је са страхом очекивана нека каписла. Знате, лепо је бити локални лидер па постати министар, добити значај и већа овлашћења, сложеније задатке важно окружење, привилегије... Међутим, политика обе опције овде је у тешкоћама. Угљанинова странка пада у заборав, а Љајићеви не могу ништа да учине због празне општинске касе. А то неминовно доводи до међусобног оптуживања и трвења.

Слезовић сматра да ови и слични догађаји, ипак, немају никакве везе са идеологијом, нарочито оном из деведесетих година када су произашли политички захтеви за стварањем државе, затим за специјалним статусом Санџака, аутономијом...

– То сада нико не помиње – објашњава Слезовић. – Било је то нереално и тих деведесетих година, а радило се о једној политичкој конструкцији за потребе многих који су „играли” разне улоге, а које и какве још није јасно нити је истражено. Желим дакажем да се ми овде нисмо ни суочили с том нашом локалном прошлошћу. Наследили смо лидере из деведесетих, они су наставили да се сналазе у новим околностима, пронашли су ново друштво уз прагматски приступ државног врха, а овде су остали нерешени проблеми. Другачије речено, Санџак је остао запећак, тај простор није истински интегрисан у српско државно биће, на несрећу и Бошњака и Срба који би да ту живе сасвим слободно и природно.

Он још истиче да без обзира на то што су сада као ретко када раније бошњачки политичари на функцијама у самом државном врху, то се овде не осећа, како каже, не бар „конструктивно”.

– Садашњи лидери – додаје Слезовић – граде свој ауторитет на близини и блискости веза са центрима моћи, појачавају култ личности најпре овде грађен на основама деведесетих, а сада на другим. Наравно, то је далеко од нормалног, демократског, грађанског приступа, где су политичари само људи, а не богови – наглашава Слезовић, који нам је још говорио о утицају вера и верских институција на санџачке прилике.

Нажалост, ни он а ни други наши саговорници нису баш желели да прогнозирају исход и пут којим ће се убудуће кретати политички процес са садашњег ,,санаџачког раскршћа”. Можда зато што је још прилично неизвесности и непознаница.

У таквој ситуацији многи жале за познатим „старим, добрим временима”.Нема много крајева и градова у Србији где је на зидовима више фотографија Јосипа Броза Тита него овде, у новопазарским кафанама, службеним просторијама... Има их и у кућама и становима, а шта је то што је било боље онда него у ова данашња, демократска времена, питали смо адвоката Исмета Калића. Он нам је говорио о тадашњој већој економској, правној и личној сигурности и нагласио:

– Демократија у етимолошком смислу значи владавину народа. А народ овде не влада преко својих изабраних представника како је то било некада, него лидери управљају народом, чак нас залуђују и хушкају говорећи крив је онај, крив је овај... – истиче Калић.