Ружно лице шаховог режима

Реза Пахлави, најстарији син последњег шаха Ирана Резе Пахлавија, заклео се да ће ослободити Иранце од исламистичког режима, пише немачки Шпигел и подсећа да је његов отац свргнут са престола јер је народ био осиромашен под  његовом тиранијом.

Немачка је шездесетих година прошлог века помно пратила живот иранске краљевске породице јер је прва жена последњег иранског шаха била полунемица, али је отерана јер пар није имао децу, односно ирански трон није имао мушког наследника.

Такође, у Немачкој је тада живео велики број Иранаца који су шаха сматрали симболом ауторитарне владавине и кршења људских права и који су организовали протесте против његове посете 2. јуна 1967. године Берлину.

Група од око 150 шахових лојалиста напала је демонстранте дрвеним даскама, а берлинска полиција је то дозволила, подсећа немачки лист.

"Али свако ко је желео да види могао је јасно препознати ружно лице шаховог режима у Ирану у то време. Док се шах препуштао екстравагантном начину живота између Давоса и Француске ривијере, он је немилосрдно прогонио опозиционе личности код куће. Ова чињеница је, међутим, дуго играла само споредну улогу у немачкој политици, јер је Иран био важан добављач нафте и трговински партнер Савезне Републике. Према важећим правилима спољне политике у то време, шахов режим је зато био недодирљив", пише Шпигел.

Према речима историчара Франка Беша Западна Немачка је имала позитиван имиџ и појављивала се као неутралан партнер, па је тако шездесетих година 20. века "репресивна иранска држава" постала главно тржиште за оружје произведено у Западној Немачкој. 

"Наравно, ниједна реч о томе се није појавила у такозваној штампи Сораја. Званично, уместо 'помоћи за опрему' термин који се користи од 1974. године је 'образовна помоћ' ", рекао је Беш.

У међувремену, Запад није имао много интересовања за људска права и могли су да доживе Пахлавијеву тиранску државу као прогресивну, а сам монарх је увек изгледао беспрекорно дотеран, пише лист и додаје да га је један новинар у то време описао као "неизмерно богатог, згодног, будног и мужевног".

Штавише, додаје се, Пахлави је ригорозно индоктринирао свој народ западним вредностима, а "Белом револуцијом", проглашеном у јануару 1963. године, жене у Ирану су добиле право гласа и кандидовања на изборима.

"Моћ традиционалних свештеника је сломљена. Режим је потиснуо шиитске правне традиције. Пахлавијев апарат моћи је реструктурирао образовни систем и судство према западним, секуларним принципима. У међувремену, Пахлави је потпуно избрисао исламски утицај из персијске историје. Али то није била једина ствар која га је учинила омраженом фигуром међу следбеницима ислама. Самопроглашени 'Краљ краљева' прошетао је кроз светску историју током своје владавине као нека врста Божјег изасланика", наводи Шпигел.

Аутократа се самоуверено бранио од критика које су се појавиле наводећи да чврсто верује да има "божанску мисију" коју треба да испуни и да "делује по божанској заповести".

Међутим, наводи се даље у тексту, Пахлавијева "похлепа за богатством" имала је потпуно земаљско порекло - становништво је све више било огорчено што су само шах и његова владајућа елита профитирали од раста цена нафте, а обичан народ, с друге стране, мучили су проблеми слични данашњим, као што су брзо растући трошкови живота.

У другој половини 1970-их, у Ирану се формирао све јачи отпор против аутократског, разметљивог монарха оркестриран од стране прогнаног верског вође ајатолаха Хомеинија, чији је циљ био исламска држава у којој би свештеници имали апсолутну политичку власт.

Секуларне снаге из шаховске ере требало је да потпуно нестану из структуре моћи, што се и догодило након што се Хомеини вратио из егзила у фебруару 1979. и прогласио Исламску Републику 1. априла 1979, а погубљења оних који су се у то време противили Хомеинијевој Револуционарној гарди била су, наводи се, наговештај онога што ће се догодити.

Шах, који је оболео од рака, већ се укрцао у војни хеликоптер са својом трећом супругом, Фарах Диба, на аеродрому Мехрабад у Техерану 16. јануара 1979. године наводно да би одлетео на дужи одмор, али се у земљу никада није вратио - настанио се у Египту где је умро 27. јула.

Устанци су се дешавали у Ирану много пре актуелног таласа протеста - 2009. године, реформистичке снаге су се побуниле против наводног фалсификовања избора који су потврдили тврдолинијаша Махмуда Ахмадинеџада на власти, 2019. године, делови иранског становништва су изашли на улице јер је влада произвољно подигла цену бензина, 2022/23. организовани су били протести због смрта Џине Махсе Амини у полицијском притвору, а коју је полиција за морал злостављала због неправилно ношене мараме.

Од тада се у Ирану много прича о сину последњег шаха, Реза Пахлавију, који је  је најстарији син монарха. 

Он од 17 године живи у иностранству - прво у Тексасу где се обучавао у војсци, а затим у Египту са родитељима.

Данас се он представља као либерал и позива на слободне изборе и слободу штампе, али, наводи се, пре свега жели да изведе Иран из изолације и помири га са Европом. 

"У том погледу, он је кредибилан. Јер је то и његов отац желео", закључује Шпигел.