Ružno lice šahovog režima

Reza Pahlavi, najstariji sin poslednjeg šaha Irana Reze Pahlavija, zakleo se da će osloboditi Irance od islamističkog režima, piše nemački Špigel i podseća da je njegov otac svrgnut sa prestola jer je narod bio osiromašen pod  njegovom tiranijom.

Nemačka je šezdesetih godina prošlog veka pomno pratila život iranske kraljevske porodice jer je prva žena poslednjeg iranskog šaha bila polunemica, ali je oterana jer par nije imao decu, odnosno iranski tron nije imao muškog naslednika.

Takođe, u Nemačkoj je tada živeo veliki broj Iranaca koji su šaha smatrali simbolom autoritarne vladavine i kršenja ljudskih prava i koji su organizovali proteste protiv njegove posete 2. juna 1967. godine Berlinu.

Grupa od oko 150 šahovih lojalista napala je demonstrante drvenim daskama, a berlinska policija je to dozvolila, podseća nemački list.

"Ali svako ko je želeo da vidi mogao je jasno prepoznati ružno lice šahovog režima u Iranu u to vreme. Dok se šah prepuštao ekstravagantnom načinu života između Davosa i Francuske rivijere, on je nemilosrdno progonio opozicione ličnosti kod kuće. Ova činjenica je, međutim, dugo igrala samo sporednu ulogu u nemačkoj politici, jer je Iran bio važan dobavljač nafte i trgovinski partner Savezne Republike. Prema važećim pravilima spoljne politike u to vreme, šahov režim je zato bio nedodirljiv", piše Špigel.

Prema rečima istoričara Franka Beša Zapadna Nemačka je imala pozitivan imidž i pojavljivala se kao neutralan partner, pa je tako šezdesetih godina 20. veka "represivna iranska država" postala glavno tržište za oružje proizvedeno u Zapadnoj Nemačkoj. 

"Naravno, nijedna reč o tome se nije pojavila u takozvanoj štampi Soraja. Zvanično, umesto 'pomoći za opremu' termin koji se koristi od 1974. godine je 'obrazovna pomoć' ", rekao je Beš.

U međuvremenu, Zapad nije imao mnogo interesovanja za ljudska prava i mogli su da dožive Pahlavijevu tiransku državu kao progresivnu, a sam monarh je uvek izgledao besprekorno doteran, piše list i dodaje da ga je jedan novinar u to vreme opisao kao "neizmerno bogatog, zgodnog, budnog i muževnog".

Štaviše, dodaje se, Pahlavi je rigorozno indoktrinirao svoj narod zapadnim vrednostima, a "Belom revolucijom", proglašenom u januaru 1963. godine, žene u Iranu su dobile pravo glasa i kandidovanja na izborima.

"Moć tradicionalnih sveštenika je slomljena. Režim je potisnuo šiitske pravne tradicije. Pahlavijev aparat moći je restrukturirao obrazovni sistem i sudstvo prema zapadnim, sekularnim principima. U međuvremenu, Pahlavi je potpuno izbrisao islamski uticaj iz persijske istorije. Ali to nije bila jedina stvar koja ga je učinila omraženom figurom među sledbenicima islama. Samoproglašeni 'Kralj kraljeva' prošetao je kroz svetsku istoriju tokom svoje vladavine kao neka vrsta Božjeg izaslanika", navodi Špigel.

Autokrata se samouvereno branio od kritika koje su se pojavile navodeći da čvrsto veruje da ima "božansku misiju" koju treba da ispuni i da "deluje po božanskoj zapovesti".

Međutim, navodi se dalje u tekstu, Pahlavijeva "pohlepa za bogatstvom" imala je potpuno zemaljsko poreklo - stanovništvo je sve više bilo ogorčeno što su samo šah i njegova vladajuća elita profitirali od rasta cena nafte, a običan narod, s druge strane, mučili su problemi slični današnjim, kao što su brzo rastući troškovi života.

U drugoj polovini 1970-ih, u Iranu se formirao sve jači otpor protiv autokratskog, razmetljivog monarha orkestriran od strane prognanog verskog vođe ajatolaha Homeinija, čiji je cilj bio islamska država u kojoj bi sveštenici imali apsolutnu političku vlast.

Sekularne snage iz šahovske ere trebalo je da potpuno nestanu iz strukture moći, što se i dogodilo nakon što se Homeini vratio iz egzila u februaru 1979. i proglasio Islamsku Republiku 1. aprila 1979, a pogubljenja onih koji su se u to vreme protivili Homeinijevoj Revolucionarnoj gardi bila su, navodi se, nagoveštaj onoga što će se dogoditi.

Šah, koji je oboleo od raka, već se ukrcao u vojni helikopter sa svojom trećom suprugom, Farah Diba, na aerodromu Mehrabad u Teheranu 16. januara 1979. godine navodno da bi odleteo na duži odmor, ali se u zemlju nikada nije vratio - nastanio se u Egiptu gde je umro 27. jula.

Ustanci su se dešavali u Iranu mnogo pre aktuelnog talasa protesta - 2009. godine, reformističke snage su se pobunile protiv navodnog falsifikovanja izbora koji su potvrdili tvrdolinijaša Mahmuda Ahmadinedžada na vlasti, 2019. godine, delovi iranskog stanovništva su izašli na ulice jer je vlada proizvoljno podigla cenu benzina, 2022/23. organizovani su bili protesti zbog smrta Džine Mahse Amini u policijskom pritvoru, a koju je policija za moral zlostavljala zbog nepravilno nošene marame.

Od tada se u Iranu mnogo priča o sinu poslednjeg šaha, Reza Pahlaviju, koji je  je najstariji sin monarha. 

On od 17 godine živi u inostranstvu - prvo u Teksasu gde se obučavao u vojsci, a zatim u Egiptu sa roditeljima.

Danas se on predstavlja kao liberal i poziva na slobodne izbore i slobodu štampe, ali, navodi se, pre svega želi da izvede Iran iz izolacije i pomiri ga sa Evropom. 

"U tom pogledu, on je kredibilan. Jer je to i njegov otac želeo", zaključuje Špigel.