Први пе­ли­кан ро­ђен по­сле три де­це­ни­је

У Зо­о­ло­шком вр­ту се тач­но пр­вог ја­ну­а­ра за­чу­ло бла­го пи­шта­ње из ја­је­та у ко­ме је ра­стао ма­ле­ни пе­ли­кан. Већ дру­гог да­на ове го­ди­не све­тлост да­на угле­да­ло је но­во­ро­ђен­че, пр­ва бе­ба у 2026. и пр­ви пред­став­ник ове вр­сте по­сле три де­це­ни­је код нас.

Ма­ли­шан по­ла­ко на­пре­ду­је и од 100 гра­ма је за не­ко­ли­ко да­на ус­пео да по­ра­сте на око 380 гра­ма. Пол још ни­је по­знат.

– Већ ду­же вре­ме са­њам о пе­ли­ка­ни­ма. Они су жи­ве­ли у на­шем зоо-вр­ту пре три­де­сет го­ди­на и ја­ко су за­ни­мљи­ва вр­ста. На­пра­ви­ли смо до­го­вор са осјеч­ким вр­том да нам по­ша­љу сво­је је­дин­ке ко­је има­ју око 14, 15 го­ди­на, ни­кад се ни­су гне­зди­ли и до­шли су да код нас про­ве­ду оста­так жи­во­та. Ка­да су сти­гли је­се­нас, сме­сти­ли смо их у ка­ран­тин да че­ка­ју про­ле­ће ка­да пла­ни­ра­мо да их по­ка­же­мо на­шим по­се­ти­о­ци­ма. Ме­ђу­тим, на мо­је ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње, они су је­дан дан по­че­ли да ку­пе све у ка­ран­ти­ну, да ву­ку на го­ми­лу, а већ у сле­де­ћем тре­нут­ку по­ја­ви­ло се ја­је – ис­при­чао је овај нео­че­ки­ва­ни до­га­ђај Кри­сти­јан Ова­ри, би­о­лог у „Вр­ту до­бре на­де”.

Пе­ли­ка­ни су чуд­не жи­во­ти­ње, ка­ко их Ова­ри опи­су­је, го­то­во као из бај­ке. Пре­по­зна­тљи­ви су по огром­ној ке­си­ци ко­ја се у цр­та­ним фил­мо­ви­ма при­ка­зу­је као тор­ба за но­ше­ње по­ште, али у ствар­но­сти то ни­је та­ко. То је је­дан ко­жни алат ко­ји им по­ма­же да се ба­ве ри­бо­ло­вом. По­зна­ти су као од­лич­ни ри­бо­лов­ци, ко­ји су у ста­њу да по­је­ду ве­ли­ку ко­ли­чи­ну у то­ку да­на, а на­род им је дао име „не­сит”. Тре­нут­но су угро­же­на вр­ста, та­ко да ова бе­ба ни­је са­мо ра­дост за пре­сто­нич­ки Зоо-врт, већ и за сво­ју вр­сту.

– Ово је јед­на за­ни­мљи­ва бар­ска пти­ца, ко­ја је не­кад дав­но жи­ве­ла на на­шим про­стран­стви­ма, али ин­тен­зив­на зе­мљо­рад­ња и ису­ши­ва­ње мо­чвар­них ста­ни­шта ути­ца­ли су на то да се по­вла­чи и не­ста­је из ових кра­је­ва. По­не­кад зна да се по­ја­ви, али то је све ре­ђе. Углав­ном су гне­зди­ли­шта по­ву­че­на на дел­ту Ду­на­ва и део Ма­ле Ази­је до Афри­ке. У при­ро­ди они мо­гу да има­ју и до три гне­зда, а па­ро­ви кад се јед­ном офор­ме, он­да је то за цео жи­вот. На­рав­но, мо­же да до­ђе и до не­вер­ства, дра­ма, али у ви­ше од 20 од­сто слу­ча­је­ва они се цео жи­вот др­же као па­ро­ви – об­ја­шња­ва Ова­ри.

Од­ра­сла је­дин­ка мо­же да на­ра­сте и на ви­ше од де­сет ки­ло­гра­ма, ве­ћа је и те­жа од ла­бу­да. Ра­спон кри­ла јој је око 3,3 ме­тра и ве­ћи је не­го код кон­до­ра ко­ји се сма­тра ве­ли­ком пти­цом. Ка­да је реч о ис­хра­ни, она мо­ра да бу­де кон­тро­ли­са­на јер ја­ко бр­зо ра­сту.

– Нај­че­шћи про­блем је што са жи­во­ти­ња­ма ра­де они ко­ји их во­ле па је те­шко кон­тро­ли­са­ти се и не раз­ма­зи­ти их. На­ша бе­ба је за 14 да­на утро­стру­чи­ла сво­ју те­жи­ну, што је ве­о­ма ра­пи­дан раст. Ис­хра­на мо­ра да бу­де кон­тро­ли­са­на јер не сме да по­је­де ви­ше од 30 од­сто сво­је ма­се. То по­де­ли­мо на че­ти­ри обро­ка и днев­но не сме да по­је­де ви­ше од 26-27 гра­ма. Ако се пре­ви­ше уго­ји, мо­же да по­ра­сте у лоп­ти­цу ко­ја не­ма сна­ге да ста­не на но­ги­це. Већ око 30. да­на се оче­ку­је да ће уста­ти и по­че­ти да ше­та око­ло – на­во­ди би­о­лог.

Осјеч­ки зо­о­ло­шки врт је ова­кав до­га­ђај че­као 14 го­ди­на, а наш је ову част до­био од­мах по до­ла­ску пе­ли­ка­на. Бе­ба ће упо­зна­ти ро­ди­те­ље у дру­гом ме­се­цу жи­во­та, већ је по­при­ми­ла бла­гу цр­ну бо­ју и до­би­ја по­не­ке дла­чи­це, а не­где на про­ле­ће ле­по­том ће иза­зи­ва­ти и осме­хе по­се­ти­ла­ца „Вр­та до­бре на­де”.