ЕТНОГЕНЕЗА НАСИЉА

Албански милитаризам на Косову се коначно вратио из шуме у центар политике. Већ на први поглед може се појмити да врста „легалног преображаја” није ишла претерано тешко. Можда је међународним снагама већ дозлогрдило да се баве отврдлим балканским атавизмима. У складу с тим, бригу о безбедности полако препуштају управо онима који су мајстори за њено нарушавање.

Говори се и о милитарној еволуцији Ахтисаријевог плана, који је само привидно мртав. И о покушају да се формирањем безбедносних снага Косова направи оглед о кризним ризицима. Ако прође – онда би се могло наставити даље. Надридржава би имала одговарајућу војску. Али у основи свега је, ипак, процес инволвирања феномена који би могао да се разуме као споменик насиљу.

Српско „Јединство” је објавило онај оглас за попуну свежих косовских снага. И оне би, наводно, биле мултиетничке. То већ у пројекцији јесте пародија настала на основу призивања националног еквивалента.

Има мало наде да би тај хибрид (ни војска ни полиција), могао да постоји по моделу „братства и јединства”. Пре свега зато што је етногенеза тих снага непосредно везана за ОВК и оне, саме по себи, буде тешке успомене на тероризам, опште насиље и екстремну шовинистичку герилу.

Стрепња од Косовских снага безбедности је вишеслојна и углавном оправдана. Ма шта се мислило о могућој политичкој еволуцији косовске елите или о цивилизацијској копрени која је замаглила неславну прошлост, ипак је насиље њихова суштинска лозинка. Све што су добили у последњих десетак година – а добили су све – косовски Албанци су остварили суровим насиљем и моћним аминовањем тог модела „наставка политике другим средствима”.

Њихови политички лидери су костимирани цивили из ОВК, многи од њих, пре свих премијер, носе на својим леђима неизбрисиву злочиначку хипотеку и ендемску мржњу према Србима. Кад такви људи указују на добру ћуд „мултиетничке војске” и позивају под њене мундире и неалбанце, онда је то много више од надридржавне хипокризије.

У овом тренутку, те симболичне формације не утичу непосредно на димензије кризе. Оне су само зачетак нечега што је много злокобније. Та наоружана ствар јесте дело герилске носталгије, али и менторства западне војне алијансе. Свој однос према Косову и платформу из 1999. године они никада неће променити. Опасност је више садржана у пројекцији, него у актуелном ишчитавању паравојне симболике. Творац је очигледно одлучио да осамостали свог ученика, а да му помаже кад види да мора и ако штићеник западне у шкрипац.

То значи да је будућност Косовских снага безбедности у њиховом неконтролисаном расту. Неће бити претерано озбиљних сметњи да се та творевина претвори у војску. У једном тренутку ОВК је имала преко 30.000 бораца. На Косову има оружја које је тешко пребројати и разврстати. Али, тих омиљених косовских реквизита је много више него што је потребно. Много је незапослених ветерана за које би стари занат био спас.

Већ више година Косово је хаотични кријумчарски елдорадо. Ту је непресушни извор пара за војнополитички крем и покровитељство над опасним милитаристичким пројектима. Многи важни чиновници и непристрасни посматрачи косовске историје добро су се снашли међу таквим светом.

Чак и ако би се нашао неко да својим приступом поткрепи „мултиетичност” косовске војске, она би својим бујањем сигурно вратила изворну националну искључивост.

Наравно да је званична Србија веома забринута због нове милитаризације Косова. Али, одговор државе може да буде само симболичан, с деликатно мереном оштрином протеста. Како према коме.

Лоше вести најгоре су за Србе који живе у енклавама. Етничке снаге управо код њих изазивају највећи страх, који оправдавају свеже успомене на насиље. Њима држава може да помогне само утешним апелима и залагањем за њихов подношљиви безбедносни статус.

То је неопходно, али недовољно. О судбини Срба, ограђених са свих страна непријатним комшијама, мора се разговарати, чак и са онима који држе енклаве у сталној тензији. Али, пре свега, с челницима НАТО-а у Бриселу и њиховим изасланицима на терену. Дакле, који су то механизми који ће на дужи рок осигурати Србе тамо где Србија не допире? Има ли гаранција да се „снаге безбедности” неће отргнути почетној умирујућој логици и поново постати средство за дистрибуцију парадржавног терора и страха?

О могућем утицају нових косовских догађаја на стабилност југа Србије није прерано говорити. Министар полиције је више пута обилазио Копнену зону безбедности, а на једном слављу отпевао неколико песама заједно с полицајцима. Ведри дух оптимизма влада на граници кризе. Али, тамо се најважније ствари догађају кад гора зазелени.