Празна ТВ слама

Сећам се: шездесетих година прошлог века буктала је електрификација земље упакована кроз планске петолетке, уз стидљиво осветљавање сеоских раскрсница сијалицама од четрдесет свећа. Да ли због тога што смо имали срећу да је писац романсиране борбе партизана са Јастрепца наш земљак, да ли због непроменљиве неумитности да је СУНЦЕ ДАЛЕКО подједнако у Великој Дренови као и у мојој родној Медвеђи – у исто време оба села су добила струју. И убрзо после струје, добили смо и радиозацију, ако такав израз уопште може да се скрпи добили смо плехане звучнике на свакој трећој бандери мејд ин „Руди Чајaвeц”, са жицама између, које су после првог невремена висиле као лијана.

И сада кад затворим очи и наћулим уши могу да из памети призовем ритам руских корачница и да чујем преносе пленума и војних парада, као и пламените говоре друга Тита, Ранковића и много ређе српског Толстоја, нашег Добрице који је у то време био високи функционер ЦК Србије. Боже, моје ли радости и узбуђења када сам први пут видео Добрицу испод ораха мог ујака Ђоле Мутавџића, на летњу славу у Прерову, то јест у Великој Дренови. Добрица се чешљао као Јуриј Гагарин, носио је наочаре као на сликама из моје читанке, а ја сам имао десет година, био сам плав и вижљав, са очима на врх главе.

Плехане звучнике је гађао белуцима како је ко стигао.

А данас? Шта је пола века касније заменило плехане звучнике на варошким трговима и сеоским раскрсницама диљем земље Србије? Шта је данас средство за политичко и свако друго дисциплиновање Срба, ако је исто уопште могуће? Ако у Србији уистину има неколико стотина регистрованих политичких партија, кроз који излог ће лидери и прваци макар оних, које су избориле место да учествују у парламентарном животу, да протну главу. Да буду виђени, да пимплују и да сплаваре, да користећи савете својих пи-ар агенција и својих експерата за стајлинг задрже тешко освојено место на јавној сцени, да остану на води, да не нестану и поново не потону у анонимности из које су дошли? Више од ’леба наши посленици, наши посланици, наши политичари воле ТВ екран. Због чега?

Ако се очекује да су они који воде државу обавезни да својим грађанима полажу рачуне путем медија нико збиља није обавезан да трпи малтретирање које се огледа у директним ТВ преносима из српског парламента. Уистину, данас нико више не мора као пре пола века да се сагиње и по јарковима тражи белутке не би ли гађао плехане звучнике на бандери довољно је да промени ТВ канал на свом даљинском. Да каже или да помисли да није осуђен да гледа како зевају, спавају, читају новине, шаљу и примају СМС, како се свађају, међусобно вређају и уједају они којима смо дали право да нас заступају, да буду одговорни и озбиљни, да сачувају своје и обезбеде елементарно достојанство српског парламента. Захваљујући директним ТВ преносима Јавног сервиса из Скупштине Србије ми се нажалост увек поново уверавамо на ком етичком и цивилизацијском ступњу се као друштво налазимо. Они од којих би популација требало да очекује да буду најбољи, најодабранији, најодговорнији и најозбиљнији, да дају пример достојанственог и културног понашања, веома често су промотори неваспитања, примитивизма и простаклука сваке врсте. Изгласавањем Закона управо у том дому, емитери телевизијског програма у Србији су се обавезали да пре приказивања сваког филмског садржаја морају да објаве упозорење аудиторијуму да се ТВ гледаоцима до толико и толико година не препоручује гледање предметног филма. Све то, како би се ко бајаги заштитило духовно и ментално здравље младог нараштаја нације, као, ми водимо рачуна какве поруке шаљемо популацији са ТВ екрана. Тако је на првом каналу, а ако се случајно превариш, па макар омашком пребациш на други,имаш пуну компензацију.

Све оно што није препоручљиво, што упозоравамо у складу са законом да гледалиште не треба да гледа, може се у изобиљу видети у скупштинским директним преносима. Пљување, псовке, деструкција сваке врсте. Протагонисти тих порука су људи које смо изабрали да воде државу, које плаћају све сиромашнији порески обвезници. Мени је јасно због чега су посланици који седе у скупштинским клупама плебисцитарно против укидања директних ТВ преноса. Ако им се укине могућност да буду сликани непрекидно, увек и кад год изађу за говорницу, изгубиће много.

Временом ће њихов глобални маркетиншки, медијски, промотивни и егзибициони статус ишчилети, а после шест месеци им прети да се утопе у анонимност, са којом више неће бити интересантни таблоидима и водитељкама трач забавних емисија на лаким телевизијама, у којима се редовно појављују опуштено и без кравате, у којима забављају гледалиште гладно да сазна која јела воле да спремају и кад су први пут водили љубав. Када се нашим посланицима укине телевизија онда ће морати далеко од објектива камера да по цео дан седе у клупама и не раде ништа друго сем да читају предлоге закона, да пишу и бришу и баве се послом због којег су ваљда и изабрани.

Неће моћи да очекују да их препознају на пијаци док им локални месар оставља најбољу кртину, неће моћи да презентују брендове одела која добијају гратис, неће моћи да промовишу себе, своје политичке партије и све шта им се ћефне, укључујући нове мапе нових држава за које је негде испланирано да буду створене, кад за то буде дошло време, кад планери буду дали миг. Ко паметан би се тога одрекао? Овако, свако на свом месту, свако са својом ценом која мери учинак могућности да се заврши сваки посао за наручиоца или локалног тајкуна који увек помаже кад дођу избори сви се грчевито држе ТВ излога. Ако им се узме тај излог радња ће тешко радити.