Националисти са легитимитетом

Последњи балкански ратови били су продужетак тамног историјског наслеђа – наслеђа страха, мржње, нетолеранције, предрасуда и супремације. Ове емоције стајале су иза малигних национализама који су проузроковали најмасовнија убијања у Европи од краја Другог светског рата. Парадоксално, демократски системи који су били уведени после пада једнопартијске диктатуре, такође, имају свој удео у отпочињању ових ратова. Наиме, демократија у своме најдубљем значењу стање је ума људи, а у нашем балканском случају демократија је дала легитимитет политици која је црпела своју политичку моћ од умова загађених историјом мржње, нетолеранције, предрасуда и супремације. Да би се та осећања превела у савремене облике малигног национализма потребни су били политичари са идентичним стањем ума спремни да узбуркају ове негативне емоције стварајући тако националистичке валове који су их избацили на позицију власти. Тако су националисти добили демократски легитимитет.

Оно што највише оптерећује односе између бивших југословенских република је начин на који се распала федерација преко етничких ратова, а не за преговарачким столом. Иако је распадом биполарног света Југославија изгубила дотадашњи значај за западне земље, оне су ипак покушавале на разне начине спасити федерацију од насилног распадања нудећи разне мирољубиве варијанте. Нажалост, конференције које је организовала Европска унија биле су без ефекта, јер су националистичке вође постале заробљеници својих национализма. Сећам се: кад је Милошевић одбио последњи предлог Карингтона о стварању лабаве асоцијације суверених југословенских држава, документ који су потписали сви остали председници република, потражио сам одговор од српског министра иностраних послова за разлоге за то. Одговор је био поражавајући ако потпише, убиће га кад се врати кући. Национализам је водио земљу у рат, чак, могуће је, и независно од воље иницијатора ове политике.

Нове државе које су настале на тлу некадашње Југославије путем ратова морале су се сналазити како знају и умеју. Македонија је успела да оствари своју независност мирним правним средствима, при том не узбуркавајући националистичке страсти, али нова независна држава морала је редефинисати своје унутрашње уређење. На рубу грађанског рата, Македонија је 2001. године увела консенсуалне елементе у свој политички систем да би задовољила аспирације албанске заједнице која обухвата 25 одсто од укупне популације. На спољнополитичком плану македонска држава још увек пролази кроз тешка искушења са суседном Грчком, али и тешкоће у балансирању интереса са Србијом и Косовом.

Економске штете, криминал и корупција, такође, производ су насилног распадања федерације, исто онако као што су ратови и економске блокаде били погубни по демократију и укупни вредносни систем друштва. Стварање нормалне демократске ситуације и нормалне економије тражи много труда и стрпљења и толерисања политичара који у демократији имају право да буду оно што јесу, националисти, на пример. Ипак, повезивањем у заједничку безбедносну структуру НАТО, а касније у структуру Европске уније, почиње један нови процес уједињења независних држава, свакако на новим основама. Можда ћемо током тог новог процеса поново открити оно што нас повезује од географије која нас упућује на сарадњу, језика који нам омогућују несметану комуникацију, до искуства заједничког живљења у истој држави током двадесетог столећа, које свакако није потпуно негативно. Ипак, то ће се догађати паралелно с ослобађањем наших умова од страха, мржње, нетолеранције и супремације емоција које су злоупотребили националисти да би гурнули народе Југославије у последње балканске ратове.

*Професор Правног факултета
у Скопљу, министар спољних послова Македоније 1991-1993.