Киша у Немањиној

Пре два дана, цео цивилизовани свет, са достојанством се подсетио својих ветерана. У Америци је Дик Чејни, уз највиши државни протокол, положио венац на ветеранско гробље Арлингтон, Николас Саркози поклонио се успомени палим француским борцима, у Лондону је испред крaљичине гарде истим поводом стајала краљица Елизабета, а и млади престолонаследник, принц Вилијам, у униформи, положио је венац одајући почаст палим британским војницима. Чак су и у Ираку, активни британски војници салутирали својим палим друговима, и њиховим очевима и дедовима, који су дали животе борећи се за отаџбину, идеале и бољи свет. Гледајући светске мреже, човек може да помисли како је било часно гинути, положити свој живот, као у оној војничкој заклетви, "за краља и отаџбину", за републику или у "борби против тероризма". И како је још лепше преживети у земљама, у друштвима која не заборављају своје ветеране.

Али, Србија је јадна земља, а у односу према ветеранима представља доста тужан пример у Европи. Док су се у овим градовима припремали за прославу Дана ветерана, у Београду је ромињала ситна киша која је сиву Немањину улицу чинила још сивљом. Тамо су, пред вратима владе, два дана седели, лежали, српски ветерани, резервисти из рата на Косову. Прошла сам туда колима и на секунд сам угледала та убијена лица, без наде, сиромашна, усукана, изборана, те зарасле косе под маскирним капама, те руке у џеповима, те погледе упрте ни у шта, то чекање под сивом новембарском кишицом, пред кордоном до зуба наоружаних полицајаца, и та замандаљена тешка врата владе, и Београђане како их псују јер су направили колапс у саобраћају.

Окренула сам главу, то је најлакше, појачала сам музику, али ту слику тих тужних, испаљених људи, пристиглих аутобусима из слепог црева југа Србије, где нема посла, и где такође пада киша, тих људи који немају ништа, и којима нико не отвара та врата, нисам могла да одагнам. Лежали су по степеницама, седели на асфалту, наслоњени на зид Владе Србије. И било је у томе неке страшне симболике – то што су били наслоњени на владу, из које се нико не одазива.

Наши ветерани немају коме да пишу. Њима није боље решење ако преживе рат у коме су учествовали – јер су осуђени на ову сцену, на њено вечито мрачно понављање. Из Лазине приповетке. Само, што им нико није рекао да народ никада више неће ништа позлатити, и да ова држава , која нам је понудила транзицију, шопинг молове и брзометни улазак у Европу, никоме није обећала ни социјалну правду, ни сигурност, ни поштовање. У транзицији нема милости, а у земљи која је из неколико последњих ратова изашла као губитник, о поштовању према људима којима је уз помпу и таламбасе облачила маскирне униформе, нема ни говора. А о захвалности, дигнитету, и државним почастима да и не говоримо.

Препуштени су улици. Губитничка земља тако третира своје ветеране, инвалиде, резервисте – мало је рећи да је општи став у нашој јавности да су они били будале зато што су се уопште одазивали позиву да ратују.

Па онда, чему све оне заклетве у војсци? Рат је бесмислен, поготово онај који се губи, а ратни ветерани , покисли, на оној киши, одлучни да се изборе за оно што им је држава обећала, представљају непријатну сцену на иначе предивном лицу наше стварности? Је л’ то?

И, на крају их је, после неколико дана, неко из владе примио. Нешто су се договорили. Радило се о ценкању.

Али, зар ова држава није имала мало пристојности да спречи да ова сиротиња бар не покисне, кад је већ све урадила да их поништи као људе? www.mirjanabm.com