Беванде у Црној Гори

У Црној Гори постоји једна разорна појава која је у стању да угуши сваку идеју пре него што продише, да обесмисли сваку борбу пре него што се заоштри и да сваку победу претвори у пораз без пуцња. Та појава има име. Зове се беванда.

Беванда – ни вино, ни вода. Разблажено до бесмисла. Нема снагу вина, нема чистоћу воде. Нема карактер, нема кичму. Само млака течност која се пије да се нешто пије, а да се ништа не осети. И управо такви су људи који данас у Црној Гори све посматрају „прагматично“, „комформистички“, са оним вештачким, умишљеним реализмом иза којег се крије најобичнији кукавичлук.

То су они који круже око сваке иницијативе и шапућу: „Ћути, добро је, макар смо у власти.“ А нисмо у власти. И никад нисмо ни били.

Јер каква је то власт у којој они који су бивши режим победили треба да буду статисти? Каква је то власт у којој су Срби, који су носили промене, сведени на пар имена – чисто да се задовољи форма – док се кроз бочна врата у извршну власт гурају стари, проверени сателити ДПС-а? Његови природни савезници, његови резервни играчи, његови идеолошки наследници. И ти исти бивају награђени са два, три ресора више од оних који су режим оборили.

И онда се опет враћамо на беванде. На те млаке, бесполне ликове који такву власт подржавају, правдају и бране. Који су спремни да прогутају свако понижење, сваку неправду, сваку издају – за мрвицу моћи, за фотељу и функцију без достојанства.

Исти ти су ме критиковали 2021. године, када сам скинуо маску Првосаструганом премијеру и тадашњој извршној власти. По њима, нисам смео да „таласам“. Требало је да будем „користан“. Да ћутим. Да се уклопим. Да будем – беванда.

Такви никада неће разумети поенту борбе. Јер за њих не постоје црвене линије. Постоје само интереси. Ситни, лични, кукавички интереси, до којих се долази пузањем. Њима је све релативно, све објашњиво, све оправдано – ако се њима лично исплати.

То су исти они који у Црној Гори „пумпају“ против власти у Србији због наводне „издаје“ Косова и Метохије, док истовремено ћуте као заливени када црногорска власт из месеца у месец, гест по гест, признаје власт Аљбина Куртија. Тада нема буке, принципа и патриотизма. Тада беванде ћуте.

То су они који релативизују, правдају и перу сваки гаф, сваку подлост и сваку сепаратистичку диверзију унутар Митрополије црногорско-приморске. Годинама подло ударају на ауторитет и овог Патријарха и његовог претходника, а беванде ће рећи: „Није то баш тако… треба разумети контекст… не треба дизати тензије… отерасмо људе у раскол… није им ни чудо што пишу писма преко Шолакових медија…“

Беванде су, да се не лажемо, они ликови које сви знате. Они који све знају, све виде, све разумеју – али никад ништа не смеју. Спремни су да до изнемоглости бране сопствени кукавичлук, непринципијелно, али са убеђењем да су морални и исправни. Са лакоћом која вређа здрав разум.

И не постоји начин да беванду уважиш. Јер ма колико се трудио, он не види шире. Не зато што не може – него зато што не жели. Јер шира слика тражи жртву. А беванда жртву не подноси. Он подноси све осим личне непријатности.

И да, беванде су – без изузетка – и сви они који се у националном смислу изјашњавају као Црногорци, а причају српским језиком, по правилу блиски грађанистичким структурама у власти, а до јуче и ДПС-у. Само да не жуља. Само да не боли. Само да се преживи. Јер, кажу, „од нечега мора да се живи“ – па макар трпио, макар ћутао, макар дозволио да ти пишу и овакве текстове.

Ово није текст против тих људи. Ово је текст против таквог стања духа. Против беванде као идеологије. Против млакости која је појела више српских иницијатива у Црној Гори него сви отворени противници заједно.

Јер против непријатеља се бориш. А беванда те гуши – тихо, полако и без укуса.