Отварање северног леденог фронта

Ако Пентагон послуша Доналда Трампа и покрене војну кампању којом би Америка преузела управу над Гренландом од Данске, та акција би трајала најмање три недеље, а можда и неколико месеци. Поједини стручњаци упозоравају да би анексија највећег острва на свету потрајала чак и пуну годину, јер би Вашингтон морао да реши низ изазова, какве свет није видео од Другог светског рата.

Кренимо редом.

Први корак у преузимању Гренланда била би ваздушна блокада. Почетна тачка свих активности била би база „Питуфик” (екс-Туле), на северозападу Гренланда (1.500 километара од Северног пола), у којој је тренутно распоређено више стотина припадника америчких војних снага. Авиони који полећу из ње могли би да затворе ваздушни простор између Гренланда и Канаде. Иначе, током хладног рата, Америка је на Гренланду имала чак 50 база.

На истоку Америка има распоређене борбене авионе на аеродрому „Кефлавик” на Исланду. Али питање је да ли би Исланд дозволио Американцима да тај аеродром користе за блокаду ваздушног простора над Гренландом.

Исланд није пресудан, јер би америчка морнарица у хладне воде око Гренланда послала најмање један носач авиона, из матичне луке „Норфолк” у Вирџинији. Пловећи аеродром са око 90 летелица различитих намена, распоређен јужно од Исланда, могао би да контролише ваздушни саобраћај над источном обалом Гренланда и, генерално, Северним Атлантиком. Наиме, ваздушни састав на америчким носачима авиона уобичајено има по четири ударне ескадриле од којих свака располаже са десет до 12 авиона Ф-18 „супер хорнет”. У току је увођење напреднијег авиона Ф-35Ц.

Ту је и једна ударна ескадрила Ф-18 за електронско ратовање, док надзор ваздушног саобраћаја у радијусу од најмање 560 километара обављају морнарички авакси Е-2 „хок ај” („око соколово”). Наравно, ту је и 15 хеликоптера који по потреби могу да послуже за искрцавање тимова специјалаца на бродове који би угрозили блокаду вода око Гренланда.

Следећи корак у анексији Гренланда била би поморска блокада. Из већ споменутог Норфолка пут севера би испловила армада крстарица, разарача, амфибијских и теретних бродова. Истовремено, такође са источне обале Америке, из Гротона, у држави Конектикат, испловиле би и подморнице које би надзирале поморске руте око Гренланда.

Комбинована поморска флота распоредила би се дуж обала Гренланда и преузела контролу над поморским саобраћајем између лука и фјордова.

Тек након тога Америка би могла да се искрца на залеђено острво. За америчку војну силу то не би био већи изазов јер Гренланд има само 12 „градова” са више од хиљаду становника. Највећи од њих је престоница Нук, са 16.500 становника. Следећи „град”, Сисимијут, има свега 5.500 житеља.

Ван градова, популација је распоређена у 54 мања насеља. Између њих не постоје друмске везе, јер Гренланд због сложеног терена нема мрежу путева. Комуникација између насеља одржава се искључиво авио и поморским саобраћајем.

С обзиром на мали број насеља која би морала да окупира и чињеницу да укупна популација има око 57.000 становника, Америка би могла да заузме Гренланд скромним снагама. Могуће са само једном дивизијом, а то би сасвим сигурно била 10. планинска, из Форт Драма, у држави Њујорк. Једино је та јединица, која у пуном саставу има више од 15.000 војника, обучена за борбе у планинским и поларним условима. Она има велико борбено искуство и важи за најангажованију америчку војну јединицу од 2002. године. Занимљив детаљ је да су неки њени делови били укључени и у састав Кфора на Космету.

Пошто Гренланд нема одбрамбене снаге, а данско војно присуство је симболично, Америка не би морала да шаље тенкове и тешку механизацију. Највише напрезања повукле би ваздухопловне јединице, односно хеликоптери, који би послужили за распоређивање трупа и снабдевање. Сасвим је могуће да би евентуалне жртве на америчкој страни биле забележене у удесима током таквих активности.

Све наведено до сада било би лакши део освајања Гренланда. Највећа непознаница јесте то шта би уследило после тога. Тачније, како би анексија највећег острва на свету променила свет који познајемо. Сасвим је сигурно да би било апсурдно да Данска, уз подршку других европских земаља, крене у деблокаду Гренланда. Цела Европа, све њене чланице заједно, немају поморску снагу да угрозе америчку доминацију на Атлантику. Могући европски одговор пре би уследио у виду прекида сарадње са Америком. Или да, рецимо, Немачка, Холандија, Италија и друге земље блокирају америчке базе на својим територијама. Да ли је уопште потребно објашњавати колико би то било апсурдно? То би био крај НАТО-а.

Шта би то значило у пракси, може да послужи пример Норвешке. У тој земљи Америка има подземне базе за нуклеарне подморнице. Ту је и база Бодо, која служи као ослонац за контролу мора и ваздушног простора у хладним водама Атлантика. Јасно је како би повлачење америчких снага утицало на безбедност те земље, која са Русијом има 200 километара копнене границе.

Русија највероватније нема намеру да нападне Норвешку, али у случају Свалбарда отворене су све карте. Наиме, ако Америка присвоји Гренланд, шта би спречило Русију да анектира део споменутог архипелага? Прецизније, област око града Баренцбург, где Русија има рудник угља. Зашто да не? Јер ако може Трамп, може и Путин.

Проблем је у томе што би Норвешка, под претпоставком да је осудила потезе Америке око Гренланда, и сасвим могуће без подршке НАТО-а, који можда не би ни постојао, морала сама да се супротстави освајачима. Русија је једина земља на свету која има трајне базе у поларном кругу и трупе које су распоређене у том делу света. Русија је војно јача од Норвешке и колико год војници под командом владе у Ослу били храбри и мотивисани, мала је вероватноћа да би они протерали руске војнике који би чували 400 рудара, међу којима је и знатан број Украјинаца.