Otvaranje severnog ledenog fronta

Ako Pentagon posluša Donalda Trampa i pokrene vojnu kampanju kojom bi Amerika preuzela upravu nad Grenlandom od Danske, ta akcija bi trajala najmanje tri nedelje, a možda i nekoliko meseci. Pojedini stručnjaci upozoravaju da bi aneksija najvećeg ostrva na svetu potrajala čak i punu godinu, jer bi Vašington morao da reši niz izazova, kakve svet nije video od Drugog svetskog rata.

Krenimo redom.

Prvi korak u preuzimanju Grenlanda bila bi vazdušna blokada. Početna tačka svih aktivnosti bila bi baza „Pitufik” (eks-Tule), na severozapadu Grenlanda (1.500 kilometara od Severnog pola), u kojoj je trenutno raspoređeno više stotina pripadnika američkih vojnih snaga. Avioni koji poleću iz nje mogli bi da zatvore vazdušni prostor između Grenlanda i Kanade. Inače, tokom hladnog rata, Amerika je na Grenlandu imala čak 50 baza.

Na istoku Amerika ima raspoređene borbene avione na aerodromu „Keflavik” na Islandu. Ali pitanje je da li bi Island dozvolio Amerikancima da taj aerodrom koriste za blokadu vazdušnog prostora nad Grenlandom.

Island nije presudan, jer bi američka mornarica u hladne vode oko Grenlanda poslala najmanje jedan nosač aviona, iz matične luke „Norfolk” u Virdžiniji. Ploveći aerodrom sa oko 90 letelica različitih namena, raspoređen južno od Islanda, mogao bi da kontroliše vazdušni saobraćaj nad istočnom obalom Grenlanda i, generalno, Severnim Atlantikom. Naime, vazdušni sastav na američkim nosačima aviona uobičajeno ima po četiri udarne eskadrile od kojih svaka raspolaže sa deset do 12 aviona F-18 „super hornet”. U toku je uvođenje naprednijeg aviona F-35C.

Tu je i jedna udarna eskadrila F-18 za elektronsko ratovanje, dok nadzor vazdušnog saobraćaja u radijusu od najmanje 560 kilometara obavljaju mornarički avaksi E-2 „hok aj” („oko sokolovo”). Naravno, tu je i 15 helikoptera koji po potrebi mogu da posluže za iskrcavanje timova specijalaca na brodove koji bi ugrozili blokadu voda oko Grenlanda.

Sledeći korak u aneksiji Grenlanda bila bi pomorska blokada. Iz već spomenutog Norfolka put severa bi isplovila armada krstarica, razarača, amfibijskih i teretnih brodova. Istovremeno, takođe sa istočne obale Amerike, iz Grotona, u državi Konektikat, isplovile bi i podmornice koje bi nadzirale pomorske rute oko Grenlanda.

Kombinovana pomorska flota rasporedila bi se duž obala Grenlanda i preuzela kontrolu nad pomorskim saobraćajem između luka i fjordova.

Tek nakon toga Amerika bi mogla da se iskrca na zaleđeno ostrvo. Za američku vojnu silu to ne bi bio veći izazov jer Grenland ima samo 12 „gradova” sa više od hiljadu stanovnika. Najveći od njih je prestonica Nuk, sa 16.500 stanovnika. Sledeći „grad”, Sisimijut, ima svega 5.500 žitelja.

Van gradova, populacija je raspoređena u 54 manja naselja. Između njih ne postoje drumske veze, jer Grenland zbog složenog terena nema mrežu puteva. Komunikacija između naselja održava se isključivo avio i pomorskim saobraćajem.

S obzirom na mali broj naselja koja bi morala da okupira i činjenicu da ukupna populacija ima oko 57.000 stanovnika, Amerika bi mogla da zauzme Grenland skromnim snagama. Moguće sa samo jednom divizijom, a to bi sasvim sigurno bila 10. planinska, iz Fort Drama, u državi Njujork. Jedino je ta jedinica, koja u punom sastavu ima više od 15.000 vojnika, obučena za borbe u planinskim i polarnim uslovima. Ona ima veliko borbeno iskustvo i važi za najangažovaniju američku vojnu jedinicu od 2002. godine. Zanimljiv detalj je da su neki njeni delovi bili uključeni i u sastav Kfora na Kosmetu.

Pošto Grenland nema odbrambene snage, a dansko vojno prisustvo je simbolično, Amerika ne bi morala da šalje tenkove i tešku mehanizaciju. Najviše naprezanja povukle bi vazduhoplovne jedinice, odnosno helikopteri, koji bi poslužili za raspoređivanje trupa i snabdevanje. Sasvim je moguće da bi eventualne žrtve na američkoj strani bile zabeležene u udesima tokom takvih aktivnosti.

Sve navedeno do sada bilo bi lakši deo osvajanja Grenlanda. Najveća nepoznanica jeste to šta bi usledilo posle toga. Tačnije, kako bi aneksija najvećeg ostrva na svetu promenila svet koji poznajemo. Sasvim je sigurno da bi bilo apsurdno da Danska, uz podršku drugih evropskih zemalja, krene u deblokadu Grenlanda. Cela Evropa, sve njene članice zajedno, nemaju pomorsku snagu da ugroze američku dominaciju na Atlantiku. Mogući evropski odgovor pre bi usledio u vidu prekida saradnje sa Amerikom. Ili da, recimo, Nemačka, Holandija, Italija i druge zemlje blokiraju američke baze na svojim teritorijama. Da li je uopšte potrebno objašnjavati koliko bi to bilo apsurdno? To bi bio kraj NATO-a.

Šta bi to značilo u praksi, može da posluži primer Norveške. U toj zemlji Amerika ima podzemne baze za nuklearne podmornice. Tu je i baza Bodo, koja služi kao oslonac za kontrolu mora i vazdušnog prostora u hladnim vodama Atlantika. Jasno je kako bi povlačenje američkih snaga uticalo na bezbednost te zemlje, koja sa Rusijom ima 200 kilometara kopnene granice.

Rusija najverovatnije nema nameru da napadne Norvešku, ali u slučaju Svalbarda otvorene su sve karte. Naime, ako Amerika prisvoji Grenland, šta bi sprečilo Rusiju da anektira deo spomenutog arhipelaga? Preciznije, oblast oko grada Barencburg, gde Rusija ima rudnik uglja. Zašto da ne? Jer ako može Tramp, može i Putin.

Problem je u tome što bi Norveška, pod pretpostavkom da je osudila poteze Amerike oko Grenlanda, i sasvim moguće bez podrške NATO-a, koji možda ne bi ni postojao, morala sama da se suprotstavi osvajačima. Rusija je jedina zemlja na svetu koja ima trajne baze u polarnom krugu i trupe koje su raspoređene u tom delu sveta. Rusija je vojno jača od Norveške i koliko god vojnici pod komandom vlade u Oslu bili hrabri i motivisani, mala je verovatnoća da bi oni proterali ruske vojnike koji bi čuvali 400 rudara, među kojima je i znatan broj Ukrajinaca.