Овце откриле слану воду

Крупа на Уни – Кад год би овце заноћиле и не би се вратиле кући, увек су их проналазили, на истом месту, код извора у једном шумарку Мајкића Јапре, горе у недрима Грмеча. Једном, кад је дошао да их врати кући, уморни чобанин попио је само гутљај воде са тог извора. Више није могао јер је вода била слана. И тако извор у Мајкића Јапри понад Хашана, кога су „откриле” овце, понесе име Слана вода.

– За тешких времена Другог светског рата када се месецима знала јести неслана храна, слана вода нам је била спас. Мајка Стоја је од десетак литара слане воде, након њеног кувања, знала прикупити шољицу соли. А то је било довољно да више не једемо неслано... Сећам се да су каравани коња натовареним бремама пуним слане воде, долазиле и са изворишта одлазиле у многа крајишка места. И по педесетак километара далеко од Слане воде и Хашана, прича осамдесетогодишњи Милан Вукомановић.

У Хашанима Бранка Ћопића, подгрмечком селу у коме тугује бронзана биста великог књижевника, прича попут ове је и данас на сваком кораку. Баш као да се Подгрмеч своме Бранчилу заветовао како ће успомене на њега чувати и причама о његовим земљацима чији су корени тамо где су и његови.

Дванаестогодишња Драгана Узелац из Козина, подгрмечког засеока у кога струја још није дошла, свакодневно до школе пешачи десет километара. Најбољи је ђак, а уз свећу је прочитала сва дела свога Бранчила. Најинтересантније делове романа, али и сву Ћопићеву поезију Драгана зна напамет!

– Читала сам Бранка и заволела га јер ме научио како да постанем неко и нешто. Његове приче су и упутство за детињство, усхићено ће мала Драгана.

Мало даље, у Бушевићу, селу до кога се долази каљавим сокацима, браћа Бурсаћ обновили су цркву која је почела да се гради пре сто десет година.

Усташе су је порушиле 1942. да би је Бурсаћи подигли тек пре годину дана. У Подгрмечу нема лепше… Уз њу су Бурсаћи подигли и споменик своме Петру Поповићу Пецији, хајдучком харамбаши родом из Бушевића који је, поткрај деветнаестог века, подигао буну народа Кнежпоља против Турака, поносно ће Младен Котур, начелник Крупе на Уни у Републици Српској која је тек десети део предратне босанскокрупске општине.

А у тој Крупи на Уни, општини која је никла на ледини, данас је око три хиљаде душа у осам насеобина које јој припадају.

Крупи на Уни припадају и Бранчилови Хашани, и Пецијини Бушевић и Ступарев Дубовик и ... Крупи на Уни припадају и једна централна и четири подручне школе и у њима око две стотине ђака.

– На порушену дедовину почели смо се враћати 1999. Све што данас имамо урадили смо сами и без ичије помоћи. Међународни хуманитарци и донатори су нас увек заобилазили пошто у Крупи на Уни нема више муслимана. А они су новац давали само тамо где су мултиетничке средине. Ето и то нас је коштало. Али, можда је боље овако. Слађе је кад се намучиш и када сам дођеш до циља, истиче начелник Котур.

У Дубовику, центру општине Крупа на Уни, однедавно је и споменик погинулим борцима, припадницима крупске бригаде Војске Републике Српске.

Ниједна ратна бригада није изгубила толико бораца као крупска. Погинуло их је више од триста. Сваки четврти. Међу њима су и три брата Мандића, Драго Драгомир и Стево и њихов зет Драго Бурсаћ ... Крупска бригада је, као ниједна у Војсци Републике Српске, за ратне заслуге два пута је одликована највећим, орденом Немањића.

У Крупи на Уни данас је стотинак запослених у државним фирмама и установама... Сељани су прошле године произвели и продали близу милион литара млека...