Гарашанин није зачетник национализма

– Зундхаусенова књига спада у озбиљне синтезе, мада, нажалост, ни она није ослобођена субјективних и паушалних оцена, па и стереотипа, које много дугују слици о Србији створеној током деведесетих година прошлог века – каже за „Политику” историчар др Војислав Павловић о књизи Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века” која је управо изашла у издању „Clio” у преводу Томислава Бекића. Павловић (Балканолошки институт САНУ), додаје:

– Ваља, стога, нагласити да у анализи XIX века аутор има други приступ јер, на пример, не сматра Вука Караџића и Илију Гарашанина за зачетнике српског национализма и родоначелнике геноцидне српске политике, што је доскора било опште место у низу прегледа српске историје. Посматрајући их у њиховом времену, он с правом закључује да су Вук и Гарашанин настојали да примене на српску средину језичке и политичке моделе свога времена и чије се исходиште налазило у Средњој Европи.

У разговору за наш лист, др Павловић додаје да су се „од Српске револуције Леополда Ранкеа (1847) страни историчари занимали српском историјом у функцији крупних историјских догађаја у којима је Србија била активни учесник. Истражујући позадину анексионе кризе 1908, Балканских ратова, Сарајевског атентата и Првог светског рата, потом Брозове несврстане и самоуправне Југославије, као и последње деценије прошлог века, стране колеге су изучавале и историју Србије. Анализа последњег периода се понекад претворила у ревизију српске историје засновану на оптици ратова током којих се југословенска федерација распала, каже др Војислав Павловић.

Зундхаусен каже да сваки народ има своје митове али да је косовски мит „своју разорну снагу добио успостављањем везе између ’небеског царства’ с новом, земаљском Кнежевином Србијом”, односно да је његовим укључењем у политички дугорочни програм постосманске Србије својим политичким месијанизмом (и старозаветним) императивом освете постао све снажнији… Како Ви коментаришете тај став?

Пун израз злокобности повезивања мита и дневне политике аутор доказује на следећи начин: „Са Пировом победом у Балканским ратовима 1912/1913, српска држава је себи натоварила хипотеку са којом никада није могла да изађе на крај”. Проблем, по ауторовој оцени, јесте дакле у изградњи националне свести на основу косовског мита и његовој инструментализацији као основног циља Балканских ратова, јер он сматра да је тада Србија искорачила из свог етничког простора. Међутим, Србија је тек Тајном конвенцијом из 1881. усмерена на Косово. Гарашанин у свом Начертанију, упркос постојању црквеног култа косовских мученика и косовског циклуса епске поезије, на прво место међу покрајинама које треба ослободити ставља Босну и Херцеговину. Пошто је Аустро-Угарска окупирала те покрајине, она је Србију кнеза а потом и краља Милана усмерила на југ ка Косову. Трансформација Косовског боја у основну подлогу српског националног идентитета и примарни циљ српске националне акције је последица анализе утемељене на одлукама Берлинског конгреса, а не робовања митологији. Такав процес није изузетак на Балкану тога времена. Поменимо Македонију, која је све до комунистичких времена била основни циљ бугарске спољне политике. Морамо да приметимо да се аутор, подвлачећи значај косовског мита, налази на трагу аустријских аналитичара који још од краја XIX века тврде да су границе постављене на Берлинском конгресу идеални оквир за развој српске државе.

Образложење да је политичка одговорност Београда у вези са Принциповим атентатом знатно умањена у односу на досадашња уверења у свету, посебно Аустрији, у овом тренутку за Србију је веома важна?

Несумњиво, али треба такође подвући да је аутор на трагу историографије која, откако су доступни изори за 1914, не приписује српској влади одговорност за Сарајевски атентат. Тим поводом желео бих да подвучем разлику између историографије у пуном смислу те речи и оне која је подређена императивима геополитике или изградње националне свести. Велико ми је задовољство да констатујем да се овај други тип историографије повлачи са полица књижара у иностранству, у мери у којој се вести са наших простора повлаче из ударних вести на глобалним телевизијским мрежама и са првих страна великих светских дневника.

Како оцењујете Зундхаусеново виђење усташког геноцида над српским народом?

Аутор недвосмислено говори о геноциду када описује Независну државу Хрватску и не устручава се да јасно предочи улогу дела католичког клера у овом злочиначком подухвату.

Колико је аутор критичан у односу на Тита и комунистичко раздобље?

Аутор придаје велики значај економским достигнућима Брозове Југославије која, уз њен мултиетнички и мултикултурални карактер, оцењује као значајан успех. Намеће се питање да ли економски просперитет и строго контролисана мултикултуралност могу адекватно надокнадити непостојање демократије. Управо чињеница да са падом Берлинског зида и распадом СКЈ нестаје Брозова Југославија, најбољи је показатељ неутемељености комунистичког концепта југословенске заједнице. Посматрање Брозове Југославије из перспективе потоњег хаоса не може бити оправдање да се не закључи да друга Југославија није понудила трајна решења ни за економске ни за националне проблеме југословенског простора. Бујање национализма крајем шездесетих и седамдесетих година је последица пораза монолитне КПЈ и на њој засноване декларативне федерације. Национализми који се рађају у оквиру Брозове Југославије су и најбољи показатељ да се комунистички допринос осмишљавању југословенског простора исцрпљује на концепту „демократског централизма”. Самоуправљање је, на жалост, било само идеолошки параван за стварање националних, истина комунистичких партија, средствима која нису потицала из домаће акумулације већ од страних кредита. Националне интересе су, ипак, много боље артикулисале партије засноване на вољи бирача што се закономерно десило чим то наследнице СКЈ у републикама и покрајинама нису више биле у могућности да спрече.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

Косовска и Маричка битка

Зундхаусен Косовску битку не сматра ни судбинском „прекретницом” ни „највећом катастрофом” у српској историји. Како Ви видите Косовску битку?

Косовска битка, уз битку на Марици, несумњиво је један од кључних догађаја који су обележили позни средњи век на овим просторима. У војном и идеолошком погледу битка на Марици је, као пораз највеће српске области под управом званичних наследника Немањића, браће Мрњавчевић, имала можда и већи значај. Неспорно је такође да континуитет српске средњовековне државности није прекинут на Косову, јер ће Стефан Лазаревић и Бранковићи после њега осигурати њен опстанак још пола века, али као турски или мађарски вазали. Међутим, у Косовској бици је поражено и изгинуло племство историјског језгра државе Немањића. Средњовековна Србија није имала снаге да тај губитак надокнади те је стога Косовска битка несумњиво била прекретница у историји српског средњег века.

------------------------------------------------

Неке, више него исхитрене оцене

Како ова књига, генерално, види српску државу, а како српски народ?

Аутор успоставља дихотомију између „небеске” – митолошке Србије учаурене у филозофију паланке, и прогресивне и европски настројене мањине. Такво скоро манихејско тумачење је присутно од првих страница на којима се са сувереним ауторитетом дају паушалне и више него исхитрене оцене низa посленика српске историографије до последњих редова када се скицира поглед на изазове који пред Србијом стоје. Где је, дакле, вододелница између митовима задојених српских историчара-грађана и оних привржених европским вредностима? По ауторовом мишљењу, први су били присталице територијалне експанзије у националистичком кључу, док су други били усредсређени на развој европских вредности у Кнежевини, Краљевини, Социјалистичкој републици и на крају у Републици Србији. Нама се чини да је оваква Зундхаусенова подела, ипак, примеренија анализи српске политичке сцене данас него српске историје. Национални покрети и њихова митологија су обележје једног раздобља у стварању нације и Србија у том погледу није изузетак. Инструментализација тог процеса крајем XX века je одраз интелектуалне скучености посткомунистичке, политичке и интелектуалне елите у Србији, али не и показатељ суштинске вертикале у српској историји.