Garašanin nije začetnik nacionalizma

– Zundhausenova knjiga spada u ozbiljne sinteze, mada, nažalost, ni ona nije oslobođena subjektivnih i paušalnih ocena, pa i stereotipa, koje mnogo duguju slici o Srbiji stvorenoj tokom devedesetih godina prošlog veka – kaže za „Politiku” istoričar dr Vojislav Pavlović o knjizi Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” koja je upravo izašla u izdanju „Clio” u prevodu Tomislava Bekića. Pavlović (Balkanološki institut SANU), dodaje:

– Valja, stoga, naglasiti da u analizi XIX veka autor ima drugi pristup jer, na primer, ne smatra Vuka Karadžića i Iliju Garašanina za začetnike srpskog nacionalizma i rodonačelnike genocidne srpske politike, što je doskora bilo opšte mesto u nizu pregleda srpske istorije. Posmatrajući ih u njihovom vremenu, on s pravom zaključuje da su Vuk i Garašanin nastojali da primene na srpsku sredinu jezičke i političke modele svoga vremena i čije se ishodište nalazilo u Srednjoj Evropi.

U razgovoru za naš list, dr Pavlović dodaje da su se „od Srpske revolucije Leopolda Rankea (1847) strani istoričari zanimali srpskom istorijom u funkciji krupnih istorijskih događaja u kojima je Srbija bila aktivni učesnik. Istražujući pozadinu aneksione krize 1908, Balkanskih ratova, Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata, potom Brozove nesvrstane i samoupravne Jugoslavije, kao i poslednje decenije prošlog veka, strane kolege su izučavale i istoriju Srbije. Analiza poslednjeg perioda se ponekad pretvorila u reviziju srpske istorije zasnovanu na optici ratova tokom kojih se jugoslovenska federacija raspala, kaže dr Vojislav Pavlović.

Zundhausen kaže da svaki narod ima svoje mitove ali da je kosovski mit „svoju razornu snagu dobio uspostavljanjem veze između ’nebeskog carstva’ s novom, zemaljskom Kneževinom Srbijom”, odnosno da je njegovim uključenjem u politički dugoročni program postosmanske Srbije svojim političkim mesijanizmom (i starozavetnim) imperativom osvete postao sve snažniji… Kako Vi komentarišete taj stav?

Pun izraz zlokobnosti povezivanja mita i dnevne politike autor dokazuje na sledeći način: „Sa Pirovom pobedom u Balkanskim ratovima 1912/1913, srpska država je sebi natovarila hipoteku sa kojom nikada nije mogla da izađe na kraj”. Problem, po autorovoj oceni, jeste dakle u izgradnji nacionalne svesti na osnovu kosovskog mita i njegovoj instrumentalizaciji kao osnovnog cilja Balkanskih ratova, jer on smatra da je tada Srbija iskoračila iz svog etničkog prostora. Međutim, Srbija je tek Tajnom konvencijom iz 1881. usmerena na Kosovo. Garašanin u svom Načertaniju, uprkos postojanju crkvenog kulta kosovskih mučenika i kosovskog ciklusa epske poezije, na prvo mesto među pokrajinama koje treba osloboditi stavlja Bosnu i Hercegovinu. Pošto je Austro-Ugarska okupirala te pokrajine, ona je Srbiju kneza a potom i kralja Milana usmerila na jug ka Kosovu. Transformacija Kosovskog boja u osnovnu podlogu srpskog nacionalnog identiteta i primarni cilj srpske nacionalne akcije je posledica analize utemeljene na odlukama Berlinskog kongresa, a ne robovanja mitologiji. Takav proces nije izuzetak na Balkanu toga vremena. Pomenimo Makedoniju, koja je sve do komunističkih vremena bila osnovni cilj bugarske spoljne politike. Moramo da primetimo da se autor, podvlačeći značaj kosovskog mita, nalazi na tragu austrijskih analitičara koji još od kraja XIX veka tvrde da su granice postavljene na Berlinskom kongresu idealni okvir za razvoj srpske države.

Obrazloženje da je politička odgovornost Beograda u vezi sa Principovim atentatom znatno umanjena u odnosu na dosadašnja uverenja u svetu, posebno Austriji, u ovom trenutku za Srbiju je veoma važna?

Nesumnjivo, ali treba takođe podvući da je autor na tragu istoriografije koja, otkako su dostupni izori za 1914, ne pripisuje srpskoj vladi odgovornost za Sarajevski atentat. Tim povodom želeo bih da podvučem razliku između istoriografije u punom smislu te reči i one koja je podređena imperativima geopolitike ili izgradnje nacionalne svesti. Veliko mi je zadovoljstvo da konstatujem da se ovaj drugi tip istoriografije povlači sa polica knjižara u inostranstvu, u meri u kojoj se vesti sa naših prostora povlače iz udarnih vesti na globalnim televizijskim mrežama i sa prvih strana velikih svetskih dnevnika.

Kako ocenjujete Zundhausenovo viđenje ustaškog genocida nad srpskim narodom?

Autor nedvosmisleno govori o genocidu kada opisuje Nezavisnu državu Hrvatsku i ne ustručava se da jasno predoči ulogu dela katoličkog klera u ovom zločinačkom poduhvatu.

Koliko je autor kritičan u odnosu na Tita i komunističko razdoblje?

Autor pridaje veliki značaj ekonomskim dostignućima Brozove Jugoslavije koja, uz njen multietnički i multikulturalni karakter, ocenjuje kao značajan uspeh. Nameće se pitanje da li ekonomski prosperitet i strogo kontrolisana multikulturalnost mogu adekvatno nadoknaditi nepostojanje demokratije. Upravo činjenica da sa padom Berlinskog zida i raspadom SKJ nestaje Brozova Jugoslavija, najbolji je pokazatelj neutemeljenosti komunističkog koncepta jugoslovenske zajednice. Posmatranje Brozove Jugoslavije iz perspektive potonjeg haosa ne može biti opravdanje da se ne zaključi da druga Jugoslavija nije ponudila trajna rešenja ni za ekonomske ni za nacionalne probleme jugoslovenskog prostora. Bujanje nacionalizma krajem šezdesetih i sedamdesetih godina je posledica poraza monolitne KPJ i na njoj zasnovane deklarativne federacije. Nacionalizmi koji se rađaju u okviru Brozove Jugoslavije su i najbolji pokazatelj da se komunistički doprinos osmišljavanju jugoslovenskog prostora iscrpljuje na konceptu „demokratskog centralizma”. Samoupravljanje je, na žalost, bilo samo ideološki paravan za stvaranje nacionalnih, istina komunističkih partija, sredstvima koja nisu poticala iz domaće akumulacije već od stranih kredita. Nacionalne interese su, ipak, mnogo bolje artikulisale partije zasnovane na volji birača što se zakonomerno desilo čim to naslednice SKJ u republikama i pokrajinama nisu više bile u mogućnosti da spreče.

Anđelka Cvijić

---------------------------------------------------------

Kosovska i Marička bitka

Zundhausen Kosovsku bitku ne smatra ni sudbinskom „prekretnicom” ni „najvećom katastrofom” u srpskoj istoriji. Kako Vi vidite Kosovsku bitku?

Kosovska bitka, uz bitku na Marici, nesumnjivo je jedan od ključnih događaja koji su obeležili pozni srednji vek na ovim prostorima. U vojnom i ideološkom pogledu bitka na Marici je, kao poraz najveće srpske oblasti pod upravom zvaničnih naslednika Nemanjića, braće Mrnjavčević, imala možda i veći značaj. Nesporno je takođe da kontinuitet srpske srednjovekovne državnosti nije prekinut na Kosovu, jer će Stefan Lazarević i Brankovići posle njega osigurati njen opstanak još pola veka, ali kao turski ili mađarski vazali. Međutim, u Kosovskoj bici je poraženo i izginulo plemstvo istorijskog jezgra države Nemanjića. Srednjovekovna Srbija nije imala snage da taj gubitak nadoknadi te je stoga Kosovska bitka nesumnjivo bila prekretnica u istoriji srpskog srednjeg veka.

------------------------------------------------

Neke, više nego ishitrene ocene

Kako ova knjiga, generalno, vidi srpsku državu, a kako srpski narod?

Autor uspostavlja dihotomiju između „nebeske” – mitološke Srbije učaurene u filozofiju palanke, i progresivne i evropski nastrojene manjine. Takvo skoro manihejsko tumačenje je prisutno od prvih stranica na kojima se sa suverenim autoritetom daju paušalne i više nego ishitrene ocene niza poslenika srpske istoriografije do poslednjih redova kada se skicira pogled na izazove koji pred Srbijom stoje. Gde je, dakle, vododelnica između mitovima zadojenih srpskih istoričara-građana i onih privrženih evropskim vrednostima? Po autorovom mišljenju, prvi su bili pristalice teritorijalne ekspanzije u nacionalističkom ključu, dok su drugi bili usredsređeni na razvoj evropskih vrednosti u Kneževini, Kraljevini, Socijalističkoj republici i na kraju u Republici Srbiji. Nama se čini da je ovakva Zundhausenova podela, ipak, primerenija analizi srpske političke scene danas nego srpske istorije. Nacionalni pokreti i njihova mitologija su obeležje jednog razdoblja u stvaranju nacije i Srbija u tom pogledu nije izuzetak. Instrumentalizacija tog procesa krajem XX veka je odraz intelektualne skučenosti postkomunističke, političke i intelektualne elite u Srbiji, ali ne i pokazatelj suštinske vertikale u srpskoj istoriji.