Нико не зна шта је најгори сценарио

Дужничка криза и неликвидност, раст незапослености, смањење инвестиција, драстичан пад бруто домаћег производа са лањских четири одсто на овогодишњих планираних 0,6 одсто, повећање неравномерног регионалног развоја, страх од могућих социјалних сукоба... Све наведене последице глобалне економске кризе осетиће се не само у Босни и Херцеговини, Македонији или Србији, него и у Словенији.

После периода „главе у песку”, политичари у Љубљани су под притиском пословних кругова почели да разговарају и слушају привреднике. Након серије разговора дошло се до тога да ће први посао владе Словеније у наредна два месеца бити да донесе прописе о дерегулацији, да смањи порезе на плате и либерализује радно законодавство, као и да ојача економску дипломатију. Од три понуде владе – инвестиционе олакшице, социјално растерећење и субвенционисање смањења радног времена – привредници су се одлучили за трећу. Тако је, на пример, компанија „Горење” увела 36-часовну радну недељу и због тога смањила плате 10 одсто. Половину тог смањења субвенционисаће држава.

Фрањо Бобинац, председник управе „Горења”, каже за „Политику” да се та компанија држи принципа „у се и у своје кљусе”.

Како је јавност у Словенији реаговала на кризу?

Све се више схвата да ће ова година бити тешка. Неке синдикалне централе, а нарочито државни синдикат, тешко то схватају. Каткад имам утисак да је лакше разговарати са синдикатима на нивоу предузећа и да они тачно знају како је тешко направити добар посао.

Мислим да и словеначка влада доста добро комуницира са јавношћу и не смејем се мерама штедње политичара, оне су гест да се покаже да треба бити рационалан.

Како је „Горење” дочекало кризу?

Ми смо грана трајних потрошних добара за шта купци морају да узму кредит. Већ смо приметили да људи који се плаше за посао и тешко добијају кредите код банака сада мање купују. Сигурно је да је наша грана одмах после аутомобила прва доживела удар. Неизвесно је како ће Европа реаговати, а Словенија нема самосталну монетарну политику јер одлучује Европска централна банка. Ова година ће бити битка за преживљавање, битка за новац. Јасно је да то није само битка за добит, него битка за прости новчани ток, за такозвани кеш флоу. Треба пуно радити на трошковима и због тога је обртни капитал веома значајан.

Кад кажете „прости новчани ток”, шта то конкретно значи за „Горење”?

Прва мера је сагледавање каква би у стварности могла бити продаја ове године. То је било веома тешко и зато имамо барем три-четири различита сценарија. Имамо сценарије прихода ако продаја буде минус 10 одсто, али и минус 20 одсто. Смањење производње за 10 одсто значи 400.000 мање кућних апарата. Од новонасталих околности зависи дубина и комплексност наших мера. У овом тренутку нико не зна шта је најгори сценарио.

А онда смо том сценарију обима посла прилагодили структуру трошкова. Шта радимо? Оптимализујемо новчани ток, снижавамо обртни капитал, оптимализујемо набавке, укидамо награду за менаџмент, нема новог запошљавања, некима ћемо платити превремени одлазак у пензију, селимо део запослених из канцеларија у производњу, отворили смо фирму у Шангају.

Јасно је да су камате веома високе иако их Централна европска банка смањује, али пословне банке због неповерења повећавају своје марже. Због тога је веома тешко добити дугорочни кредит. То значи да ако нам се продаја смањи 10-15 одсто, барем толико или чак и више морамо смањити трошкове задуживања.

Како из данашњег угла кризе процењујете изградњу фабрика „Горења” у Ваљеву и Старој Пазови. Је ли то био добар потез?

Да. То су добре фабрике које су веома, веома модерне, профитабилне, продуктивне и са добрим радницима. Цена производа који данас правимо у Србији је конкурентнија од оног који производимо у Словенији.

Као једна од мера за ублажавање кризе увели сте скраћену радну недељу. Да ли ће она бити уведена и да ли планирате отпуштање радника у фабрикама у Србији?

У Ваљеву производимо исти број замрзивача и фрижидера, али имамо нешто мање радника него у летњим месецима. То је сезонског карактера. Али више од тога, да куцнем у дрво, нећемо ићи јер је све стабилно. Што се тиче Старе Пазове, тамо је нешто мањи обим производње бојлера него 2008. године због пада продаје на тржишту Украјине. Генерално, можда је производња „Горења” у Србији, што се тиче обима, стабилнија него у Словенији.

У многим земљама траје расправа да ли државе новцем пореских обвезника треба да помажу компанијама да преживе? Како „Горење” гледа на такву понуду?

Нико нам не може помоћи ако ми сами себи не помогнемо. Ми се држимо девизе „у се и у своје кљусе”. Почетком деведесетих година преживели смо велику кризу губитка домаћег тржишта, одједном смо се нашли на домаћем тржишту које више није имало 22 него само два милиона становника. Тада је требало пуно тога направити да се преживи. Кад бих очекивао да словеначка влада субвенционише замену старих фрижидера новим да би „Горење” имало посао, то би било превише идеално. Ипак нисам такав сањар да бих се тиме бавио.

Какве су анализе о овогодишњем смањивању продаје у региону?

У овом тренутку највише проблема имамо у Хрватској због отежане ликвидности у тој земљи. Надам се да неће бити најгоре. Па и политичке ствари које се дешавају између две земље не иду наруку економским односима.

Да ли се у политички контекст може ставити и једно Ваше упозорење властима у Београду?

Веома је лоше ако се питање имовине словеначких компанија не реши на један правно коректан и цивилизован начин. Ако је „Горење” имало имовину у Србији, то треба да се врати. Не могу да замислим да ће било која фирма инвестирати даље у некој земљи где постоји опасност од оваквог разумевања правне државе која иде према Европи.

-----------------------------------------------------------

САМ, „Менаџер” и „Крома”

Добро је што су Српска асоцијација менаџера и словеначко удружење „Менаџер” успоставили комуникацију и сарадњу. Привреда увек отвара врата политици. Нешто слично ћемо направити за два месеца и са хрватском асоцијацијом менаџера „Крома”. Треба сарађивати, видимо да се европске земље затварају, а ми не смемо себи да дозволимо луксуз да се затварамо. Али, зашто се на известан начин не бисмо мало више заједно „затворили” као регион источне Европе.