Niko ne zna šta je najgori scenario

Dužnička kriza i nelikvidnost, rast nezaposlenosti, smanjenje investicija, drastičan pad bruto domaćeg proizvoda sa lanjskih četiri odsto na ovogodišnjih planiranih 0,6 odsto, povećanje neravnomernog regionalnog razvoja, strah od mogućih socijalnih sukoba... Sve navedene posledice globalne ekonomske krize osetiće se ne samo u Bosni i Hercegovini, Makedoniji ili Srbiji, nego i u Sloveniji.

Posle perioda „glave u pesku”, političari u Ljubljani su pod pritiskom poslovnih krugova počeli da razgovaraju i slušaju privrednike. Nakon serije razgovora došlo se do toga da će prvi posao vlade Slovenije u naredna dva meseca biti da donese propise o deregulaciji, da smanji poreze na plate i liberalizuje radno zakonodavstvo, kao i da ojača ekonomsku diplomatiju. Od tri ponude vlade – investicione olakšice, socijalno rasterećenje i subvencionisanje smanjenja radnog vremena – privrednici su se odlučili za treću. Tako je, na primer, kompanija „Gorenje” uvela 36-časovnu radnu nedelju i zbog toga smanjila plate 10 odsto. Polovinu tog smanjenja subvencionisaće država.

Franjo Bobinac, predsednik uprave „Gorenja”, kaže za „Politiku” da se ta kompanija drži principa „u se i u svoje kljuse”.

Kako je javnost u Sloveniji reagovala na krizu?

Sve se više shvata da će ova godina biti teška. Neke sindikalne centrale, a naročito državni sindikat, teško to shvataju. Katkad imam utisak da je lakše razgovarati sa sindikatima na nivou preduzeća i da oni tačno znaju kako je teško napraviti dobar posao.

Mislim da i slovenačka vlada dosta dobro komunicira sa javnošću i ne smejem se merama štednje političara, one su gest da se pokaže da treba biti racionalan.

Kako je „Gorenje” dočekalo krizu?

Mi smo grana trajnih potrošnih dobara za šta kupci moraju da uzmu kredit. Već smo primetili da ljudi koji se plaše za posao i teško dobijaju kredite kod banaka sada manje kupuju. Sigurno je da je naša grana odmah posle automobila prva doživela udar. Neizvesno je kako će Evropa reagovati, a Slovenija nema samostalnu monetarnu politiku jer odlučuje Evropska centralna banka. Ova godina će biti bitka za preživljavanje, bitka za novac. Jasno je da to nije samo bitka za dobit, nego bitka za prosti novčani tok, za takozvani keš flou. Treba puno raditi na troškovima i zbog toga je obrtni kapital veoma značajan.

Kad kažete „prosti novčani tok”, šta to konkretno znači za „Gorenje”?

Prva mera je sagledavanje kakva bi u stvarnosti mogla biti prodaja ove godine. To je bilo veoma teško i zato imamo barem tri-četiri različita scenarija. Imamo scenarije prihoda ako prodaja bude minus 10 odsto, ali i minus 20 odsto. Smanjenje proizvodnje za 10 odsto znači 400.000 manje kućnih aparata. Od novonastalih okolnosti zavisi dubina i kompleksnost naših mera. U ovom trenutku niko ne zna šta je najgori scenario.

A onda smo tom scenariju obima posla prilagodili strukturu troškova. Šta radimo? Optimalizujemo novčani tok, snižavamo obrtni kapital, optimalizujemo nabavke, ukidamo nagradu za menadžment, nema novog zapošljavanja, nekima ćemo platiti prevremeni odlazak u penziju, selimo deo zaposlenih iz kancelarija u proizvodnju, otvorili smo firmu u Šangaju.

Jasno je da su kamate veoma visoke iako ih Centralna evropska banka smanjuje, ali poslovne banke zbog nepoverenja povećavaju svoje marže. Zbog toga je veoma teško dobiti dugoročni kredit. To znači da ako nam se prodaja smanji 10-15 odsto, barem toliko ili čak i više moramo smanjiti troškove zaduživanja.

Kako iz današnjeg ugla krize procenjujete izgradnju fabrika „Gorenja” u Valjevu i Staroj Pazovi. Je li to bio dobar potez?

Da. To su dobre fabrike koje su veoma, veoma moderne, profitabilne, produktivne i sa dobrim radnicima. Cena proizvoda koji danas pravimo u Srbiji je konkurentnija od onog koji proizvodimo u Sloveniji.

Kao jedna od mera za ublažavanje krize uveli ste skraćenu radnu nedelju. Da li će ona biti uvedena i da li planirate otpuštanje radnika u fabrikama u Srbiji?

U Valjevu proizvodimo isti broj zamrzivača i frižidera, ali imamo nešto manje radnika nego u letnjim mesecima. To je sezonskog karaktera. Ali više od toga, da kucnem u drvo, nećemo ići jer je sve stabilno. Što se tiče Stare Pazove, tamo je nešto manji obim proizvodnje bojlera nego 2008. godine zbog pada prodaje na tržištu Ukrajine. Generalno, možda je proizvodnja „Gorenja” u Srbiji, što se tiče obima, stabilnija nego u Sloveniji.

U mnogim zemljama traje rasprava da li države novcem poreskih obveznika treba da pomažu kompanijama da prežive? Kako „Gorenje” gleda na takvu ponudu?

Niko nam ne može pomoći ako mi sami sebi ne pomognemo. Mi se držimo devize „u se i u svoje kljuse”. Početkom devedesetih godina preživeli smo veliku krizu gubitka domaćeg tržišta, odjednom smo se našli na domaćem tržištu koje više nije imalo 22 nego samo dva miliona stanovnika. Tada je trebalo puno toga napraviti da se preživi. Kad bih očekivao da slovenačka vlada subvencioniše zamenu starih frižidera novim da bi „Gorenje” imalo posao, to bi bilo previše idealno. Ipak nisam takav sanjar da bih se time bavio.

Kakve su analize o ovogodišnjem smanjivanju prodaje u regionu?

U ovom trenutku najviše problema imamo u Hrvatskoj zbog otežane likvidnosti u toj zemlji. Nadam se da neće biti najgore. Pa i političke stvari koje se dešavaju između dve zemlje ne idu naruku ekonomskim odnosima.

Da li se u politički kontekst može staviti i jedno Vaše upozorenje vlastima u Beogradu?

Veoma je loše ako se pitanje imovine slovenačkih kompanija ne reši na jedan pravno korektan i civilizovan način. Ako je „Gorenje” imalo imovinu u Srbiji, to treba da se vrati. Ne mogu da zamislim da će bilo koja firma investirati dalje u nekoj zemlji gde postoji opasnost od ovakvog razumevanja pravne države koja ide prema Evropi.

-----------------------------------------------------------

SAM, „Menadžer” i „Kroma”

Dobro je što su Srpska asocijacija menadžera i slovenačko udruženje „Menadžer” uspostavili komunikaciju i saradnju. Privreda uvek otvara vrata politici. Nešto slično ćemo napraviti za dva meseca i sa hrvatskom asocijacijom menadžera „Kroma”. Treba sarađivati, vidimo da se evropske zemlje zatvaraju, a mi ne smemo sebi da dozvolimo luksuz da se zatvaramo. Ali, zašto se na izvestan način ne bismo malo više zajedno „zatvorili” kao region istočne Evrope.