Кинескиња коју су Срби заволели

Чоканчићем ћу те, чоканчићем ћеш ме. На врх брда врба мрда. Миш уз пушку, миш низ пушку... Ове добро познате српске брзалице не би необично звучале да их не изговара тачно, питко, готово без грешке, симпатична, увек насмејана и веома популарна на друштвеним мрежама, млада Кинескиња Ying Cao. „Политикина“ гошћа, млада родом из Пекинга, са уметничким именом Мулан (@mulanreallife), већ две и по године живи у Београду и измамљује осмехе наших грађана, које сусреће на улицама и са којима радо ћаска. Она је сада, могло би се рећи, права Тик ток и Инстаграм звезда. Кинеска, а наша. Тако је доживљавају Београђани. Видео килипове снима на српском и свакоднево се труди не само да савлада језик, већ и да научи наше обичаје. И то јој одлично иде!

Одушевљена је Београдом и срдачношћу наших људи, као и стилом живота, српском кухињом, начином на који славимо свадбе, венчања, рођења, крштења... Иако јој недостају пријатељи из Кине, овде је стекла нове и још не намерава да се врати у родни град. За себе каже да је бизнис Кинескиња, да је веома радознала и да је много тога занима, а недавно је почела да учи и кошарку. Много пажње полаже на здравље, а можемо је видети и како језди улицама града на ролерима... Пливање је незаобилазни део њене дневне рутине, као и јога.

Занимало нас је колико има година, јер је то тешко проценити, због чега нас је прекорила и спремно, као из топа, одговорила да је то тајна јер је управо у Београду научила да се девојке не питају за године.

 Иако волим да путујем, одлучила сам да останем у Београду,  чак и поред честих гужви у саобраћају. Навикла сам на њих – с пуно емоција прича нам лепа Мулан од које смо сазнали да је родитељи из милоште зову Мо Мо.  

– Ваш град је веома леп, и људи такође. Посебно ми се допада што овде сви имају светлу пут и косу, плаве, зелене и браон очи, правилан нос, све оно што у Кини не виђам тако често. Посебно ми се допада што су сви тако срдачни и пријатни – наставља у истом, ведром тону.

Примећује и да у Београду људи имају више времена за породицу, пријатеље, дружења, за изласке, кафиће, док се у Кини знатно више ради.

– Овде су сви тако опуштени. И у томе је заправо највећа разлика – каже.

Тешко јој је било да научи српски језик који је према њеном мишљењу веома компликован, а најтеже јој је да изговори слово „д”. Неке речи је стално мешала, па нам препричава једну анегдоту:

– Дуго нисам знала да речи „сврби” и „смрди” имају потпуно различито значење. Једном, када ме је ујео комарац, стално сам говорила да то страшно смрди. Другарица ме је питала – шта ти то Мулан тако смрди? Када сам јој показала руку и убод комарца, насмешила ми се и објаснила да то не смрди, већ сврби – објашњава уз широки осмех.

На улицама града увек је наилазила на добронамерне људе који су били спремни да јој помогну, да је упуте, дају савет, науче, покажу јој... и да је питају – „шта вам треба?” Није имала непријатних искустава, нити злурадих коментара.

Драго јој је што су њени видео клипови постали вирални и што је сада људи препознају на улици. Многи желе да се сликају са њом, што јој причињава највеће задовољство. Још као девојчица, желела је да има камеру и да снима спотове за друштвене мреже, али се мама и тата нису слагали са тим.

– Сада сам велика, и могу да снимам. Овде је све другачије и зато сад покушавам да испуним своју давнашњу жељу. Свиђа ми се како људи реагују кад им приђем, како комуницирају и како ме прихватају. Много ми је помогао и комшија Раде, који има сјајне идеје и који ми често прави друштво у шетњама.

У почетку, није било пуно прегледа, признаје нам, а сада је задовољна како се све „завртело”. 

Помало јој недостаје Пекинг и једно оближње мало место у којем такође често борави са породицом, али за сада не намерава да се враћа. Овде су јој и родитељи и добро се осећа у новом окружењу.

Неизбежно је питање и да ли је пробала српску традиционалну храну, на шта је такође имала спреман одговор. Каже да јој се највише допада домаћа кобасица, као и ћевапи, сарме, пасуљ... а нека од тих јела већ је научила и сама да спрема: 

– У почетку ми је све било необично и другачије, али сам се временом навикла, поготово на хлеб који је у Кини више сладак, а овде слан. Искусила је и како изгледа провод на славама и венчањима. И остала без текста. У Београду је стекла много пријатеља, с којима ми је све лакше.

Научила је све наше празнике, али и понеку псовку.

Растајемо се уз загрљај и три пољупца – по српски. Мулан је савладала брзалице, обичаје и језик. Али и оно најважније: како се у овом граду, упркос свему, остаје насмејан.