Дневнице

Да није министра културе Војислава Брајовића и заменице градоначелника Београда Радмиле Хрустановић, још бих помислио да Србија није ни учествовала у Првом светском рату, поготово не на страни победника. Наиме, њих двоје су били највиши домаћи политички функционери на обележавању Дана примирја у Првом светском рату у Београду. Уз представнике Министарства одбране и Војске Србије, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, као и четири удружења која негују наше светле традиције, колорит полагању венаца на Новом гробљу уз минут ћутања, химну и почасни плотун, давали су инострани војни изасланици. О славном доприносу Србије и српске војске савезничкој победи у Првом светском рату говорио је министар културе.

За разлику од Београда, гламур у Лондону, Паризу и Бриселу! У Лондону, краљевска породица, лордови, бискупи, ветерани, свечани строј свих видова британских оружаних снага, комплетна влада, сви живи британски премијери... У Паризу, свечаност пред Тријумфалном капијом уз присуство председника Саркозија. У Бриселу је на Споменик незнаном јунаку венац положио белгијски краљ Алберт.

Све те телевизијске слике гледао сам после телевизијских призора где резервисти са југа Србије у униформама леже, чуче, спавају и једу подно зидова зграде Владе Србије. Протестују због неисплаћених дневница из рата 1999. Држава, наводно, некима јесте, а некима није исплатила ратне дневнице. Па они тужили државу. Резервисти из Ниша, Прокупља, Куршумлије. Ту су и неке судије, наводно су они једни другима пресуђивали исплату дневница. А неки су резервисти рачунали и да је војска уништила документацију, наводно се чува само пет година, о томе коме су те дневнице одавно исплаћене.

Тужна прича! У општем сиромаштву на југу Србије могао бих да схватим да неко покушава и да узме паре од државе на име тих ратних дневница, легално или противзаконито. Али да одрасли мушкарци долазе у оним избледелим и похабаним униформама да леже, чуче, спавају и праве циркус за жаљење испред зграде владе, то је несхватљиво. То не личи на хероје одбране Космета, који су покрајину напуштали уз три прста подигнута увис. Да ли су бранили Србију или ратовали за дневнице?

Не знам владу било које државе у свету која је својим војницима, резервистима, платила дневнице за учешће у рату. Британски и амерички војници који су се борили у Првом и у Другом светском рату имали су војничке плате, а не ратне дневнице. Борили су се на позив државе и за њу.

Шта се то догодило у Србији? Да ли је природно да говор о јунацима са Цера, Колубаре и Солунског фронта држи министар културе? Као да су Цер, Колубара и Солунски фронт били позориште? Можда грешим, можда се отаџбина брани само културом.

Већ дуже је однос челних политичара Србије према ратовима, ближим и оним од пре много година, врло интересантан. Није то само питање дневница, пензија и осталог. Челних људи ове земље није било ни у Нормандији пре три године, ни на прослави Дана победе у Москви пре две године. Па чак ни у Аушвицу пре неколико година. Заборављамо да однос према тим ратовима није интерна ствар Србије и да у односу према неким историјским чињеницама и нећемо бити препуштени сами себи.