Није превод него редактура

Од нашег сталног дописника
Загреб, 27. јануара – Недавни округли сто одржан у Загребу поводом хрватског издања књиге академика Симе Ћирковића „Срби међу европским народима” привукао је пажњу јавности како због саме теме књиге тако можда и више због чињенице да је објављена као превод са српског оригинала на хрватски језик. Замолили смо др Милорада Пуповца, иначе професора на Одсеку за лингвистику Филозофског факултета у Загребу, који је учествовао и у раду тог скупа српских и хрватских стручњака, да за „Политику” прокоментарише тај догађај.

– Стање односа између стандардног језика којим се говори и пише у Хрватској и стандардног језика којим се говори и пише у Србији, те Босни и Херцеговини и Црној Гори и даље је такво да и у усменој и у писменој комуникацији нема потребе за превођењем, јер се људи могу разумети и разумеју се у толиком постотку да је апсурдно говорити о томе да је неопходно преводити” – каже Пуповац и прецизира:

– Према томе, подухват који је загребачки издавач направио објављивањем књиге академика Ћирковића као превод заправо то није, јер се превести не може оно што преводити не треба, јер та књига није преведена са српскога на кинески, нити са српскога на енглески или италијански.Оно што се могло направити, ако се није хтело да у хрватском издању изађе српска стандардна језична форма, стандардни језик – сматра наш саговорник – могла се направити редактура као што се ради унутар било којега језика. И то је направљено, а та редактура је добро направљена.

Другим речима, није реч о преводу него је реч о редактури, о добро направљеној редактури за потребе хрватског издања – каже Пуповац и напомиње:

– Да је то тако именовано и да је то тако названо ми бисмо рекли – у реду. Међутим, посегло се за називом „превод”, чега нема и који није потребан. И заправо се ушло у сферу идеологије и то идеологије која није утемељена на језичним разликама него идеологије која је утемељена на разликама у имену. О томе сам говорио поводом изласка књиге академика Ћирковића у загребачком издању.

Одмах треба рећи – додаје Пуповац – да је тај језик којим је објављено хрватско издање и у којем је учествовао и професор Роксандић и академик Ћирковић, добар језик. –То је заправо готово исти онај језик којим ја говорим када говорим у различитим околностима. Али, тај језик не треба преводити, јер ја тај језик говорим и када се нађем са председником Србије, и када се нађем са министрима и кад се нађем са мојим колегама с Универзитета у Београду, или кад се нађем с људима на улици у Београду. Према томе, овде се једино може говорити да је реч о једној редакцији, направљеној за потребе Београда и о другој редакцији направљеној за потребе Загреба, али не о преводу. Јер и оно мало речи које је у дословном смислу требало превести, које људи не разумеју или значење не знају, а најчешће је везано уз православно-литургијску црквену праксу, у фуснотама је објашњено, односно наведено њихово значење и објашњени извори тих значења.

Пуповац додаје и да би и он, вероватно нешто другачије, редиговао исти текст „уз устаљене и уобичајене захвате када је у питању разлика између хрватског и српског, а те разлике су познате свима и заправо не представљају тешкоћу у комуникацији”. Те разлике, истиче он, „заправо служе за то да се међусобно препознајемо, а ако смо то у стању да се као такви, након што смо се препознали, узајамно и признајемо и несметано након тога ступамо у комуникацијски простор.

Подсећамо нашег саговорника да је неко на скупу рекао да је био тежи превод са српског него са енглеског…

– Ја не сумњам у ту тврдњу – одговара Пуповац и објашњава: – Неко је рекао и ја сам, кад сам то слушао помислио – заиста, човек је у праву. Наиме, разумем оне који кажу да је било теже превести са српскога на хрватски, неголи са енглеског на хрватски, јер је разумљиво да је теже направити превод од нечега што преводити не треба неголи од нечега што преводити треба.

Пуповац сматра да као што нико не преводи када дође београдско позориште у загребачко Казалиште Гавела и слично, или као што из Србије долазе филмове који се такође више не преводе у Хрватској (као што је то било у почетку), „да би то требало вредети и за књигу која је чвршћи медиј, којем се увек можете вратити и проверити јесте ли добро прочитали, да ли сте добро разумели, што ни у казалишту ни на филму не можете”.

– Овде, заиста, није било потребе да се то зове превођење. Дакле, овде је основни неспоразум у некој врсти претенциозности која је постојала, у некој врсти наседања на идеолошке ознаке између Хрвата и Срба, између хрватског и српског, а не на оно што су стварне комуникацијске и језичне разлике. Из тог разлога је то лоше, јер спречава Хрвате и Србе да се међусобно језично признају у ономе у чему су различити и да, након што се међусобно језично признају, несметано могу ући у комуникацију поштујући међусобне разлике које нису сметња за њихову комуникацију, али јесу претпоставка за њихову узајамну афирмацију – закључује др Милорад Пуповац.

Радоје Арсенић

------------------------------------------------------

Примери редактуре

Замољен да наведе неке примере у редактури књиге, Пуповац наводи:

– На пример, каже се на једном месту у београдском издању „којим се”, а у загребачком се каже „помоћу којега се”. То је типични редакторски захват. Ако се на једном месту каже „словенски народ”, а у хрватском издању ће се наравно рећи „славенски народ”, то су заправо сасвим сигурно уобичајени редакторски захвати које познајемо не од пре годину дана, него познајемо већ више од столећа и по.